Robert Ajnhorn (Robert Einhorn), bivši specijalni savetnik američkog State Departmenta tokom administracije američkog predsednika Baraka Obame (Barack Obama) i bivši član američko-iranskog pregovaračkog tima, smatra pozitivnim korakom primirje između Izraela i Irana, koje je posredovao američki predsednik Donald Tramp (Donald Trump).
U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Ajnhorn, sada stručnjak u Brookings institutu, upozorio je da, iako su izraelski i američki napadi možda oštetili iranske nuklearne ciljeve, oko 400 kilograma visoko obogaćenog uranijuma ostaje neidentifikovano. To je rizik kojim se, kako je rekao, može upravljati samo kroz diplomatski dijalog.
Regionalna pozicija Irana je oslabila, a njegova odvraćajuća moć je nestala, rekao je, što bi moglo gurnuti tvrdolinijaše ka izgradnji nuklearnog oružja - ili, obrnuto, podstaći suzdržaniji pristup. Međutim, Ajnhorn je upozorio da duboko nepovjerene i kruti stavovi, posebno po pitanju obogaćivanja uranijuma, čine novi sporazum malo verovatnim u kratkom roku.
Predložio je da budući pregovori uključe kreativnija rešenja - poput obogaćivanja uranijuma putem treće strane ili ekonomske podsticaje koji bi Sjedinjenim Državama dali stvarni interes za očuvanje bilo kakvog sporazuma koji bi mogao biti postignut.
'Izrael je ostvario mnoge svoje ciljeve'
RSE: Mnogo toga se dogodilo za samo nekoliko sati – od američkih udara na iranske nuklearne objekte, preko iranske odmazde usmerene na američku vazduhoplovnu bazu u Kataru, do proglašenja, kršenja i ponovnog stupanja na snagu primirja – barem prema rečima predsednika Trampa. Iz vaše perspektive, da li je ovo održiva deeskalacija ovog sukoba?
Ajnhorn: Biće potrebno neko vreme da se tačno odgovori na to pitanje. Mislim da je veoma pozitivno što je primirje uspostavljeno. Ali, kao što ste istakli, već je bilo nekih kršenja primirja. Nadam se da je sada stabilizovano i ako se stabilizuje na značajan vremenski period, to će povećati verovatnoću povratka diplomatiji. Mislim da su šanse protiv diplomatije prilično velike, ali diplomatija i pregovori su jedini način da se reši nuklearno pitanje.
RSE: Gospodine Ajnhorn, da li je Izrael postigao svoje ciljeve u ovom kratkom sukobu?
Ajnhorn: Pa, zavisi šta smatrate ciljevima Izraela.
RSE: Sprečavanje Irana da razvije nuklearno oružje.
Ajnhorn: Pa, ako je cilj bio sprečavanje nuklearnog naoružanja Irana, onda mislim da je Izrael postigao mnoge od svojih ciljeva. Možda je onesposobio dva glavna iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Natanzu i Fordou, iako je potrebno mnogo raditi na proceni štete posle bombardovanja.
Ali, postoji ozbiljan propust u onome što je postignuto, a to je da je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) objavila da postoji oko 400 kilograma visoko obogaćenog uranijuma koji je blizu nivoa za oružje, a koji nedostaje.
IAEA bi trebalo da ima nadzor, trebalo bi da bude u stanju da prati sav obogaćeni uranijum u Iranu. To je obaveza Irana, ali je izgleda značajna količina toga nestala i moguće je, ako je u posedu Irana, da bude odnesena na neku tajnu lokaciju i iskorišćena u programu nuklearnog oružja.
Dakle, to je ozbiljan propust i mislim da će samo diplomatija moći da osigura da se taj obogaćeni uranijum ponovo stavi pod nadzor IAEA.
'Jasno je da je pozicija Irana na Bliskom istoku značajno oslabljena'
RSE: Vratićemo se kasnije na diplomatiju, ali gledajući širu sliku, ko su po vašem mišljenju pobednici, a ko gubitnici u ovom sukobu?
Ajnhorn: Pa, opet, možda je malo prerano da se proglase pobednici i gubitnici. Mislim da je jasno da je pozicija Irana na Bliskom istoku ozbiljno oslabljena.
Njegova ranjivost je razotkrivena uspešnim izraelskim, a kasnije i američkim vojnim napadima. Zanimljivo je da je iranski ministar spoljnih poslova juče posetio Moskvu. Rusija je jedan od glavnih saveznika Irana, ali se ministar spoljnih poslova (Abas) Aragči vratio u Teheran bez mnogo toga da pokaže iz posete.
Zanimljivo je da, iako je predsednik (Vladimir) Putin pružio izvesnu retoričku podršku Iranu, u ovoj fazi izgleda nije pružio mnogo materijalne podrške. Dakle, mislim da je Iran slabiji i međunarodno izolovaniji nego što je bio pre dve nedelje.
RSE: Međutim, kakvu poruku ovaj sukob šalje samom Iranu u vezi s težnjom ka nuklearnom odvraćanju?
Ajnhorn: Mislim da može poslati pomešane poruke u zavisnosti od publike. Mislim da to signalizira Iranu da težnja ka kapacitetima nuklearnog oružja može biti veoma, veoma rizična za zemlju.
Mislim, izgleda da nije, barem pre nekoliko nedelja, odlučila da zapravo napravi nuklearno oružje, ali je jasno da su svi koraci koje je preduzela u poslednje dve decenije bili osmišljeni da Iran stave u poziciju u kojoj bi mogao da nabavi nuklearno oružje ako bi to odlučio.
Mislim da napadi pokazuju da je veoma rizično težiti nuklearnom oružju, a zapravo to ne ostvariti.
To je rizičan, rizičan posao.
I zato mislim da će neki Iranci odlučiti da ne idu dalje i da pređu nuklearni prag i da imaju nuklearno oružje. Ali istovremeno, iranski potencijal odvraćanja je značajno oslabljen, i to ne samo izraelskim i američkim napadima, već i uništavanjem regionalnih iranskih proksi saveznika.
Proksi saveznici su osmišljeni da budu iranska linija odbrane kako bi ugrozili interese SAD, kako bi ugrozili Izrael u slučaju napada na Iran. Ali sada ti proksiji više ne pružaju nikakvu vrstu mogućnosti odvraćanja. I sada se i sam Iran pokazao ranjivim na vojni napad.
Dakle, sigurno će biti pripadnika tvrde linije u Iranu koji će odlučiti da je jedini način odvraćanja stranih napada, jedini način osiguravanja iranske bezbednosti na duži rok, sticanje nuklearnog oružja. I u ovoj fazi nije jasno koja će od tih grupa prevladati u stavovima.
Fordo prije i poslije bombardovanja
'Iranu će trebati godine da obnovi ove kapacitete'
RSE: Napadi na Fordo, poput onog koji su izvele SAD, u kojoj meri oni značajno odlažu nuklearni napredak?
Ajnhorn: Mislim da napadi na Natanz i Fordo i postrojenje za konverziju u Isfahanu predstavljaju značajan korak unazad. Iranu će trebati godine da bude u stanju da rekonstruiše sva ta nuklearna postrojenja. Dakle, njegov program je ozbiljno unazađen.
Ali mislim, kao što sam već pomenuo, da postoji neposrednija briga, nedostajućih 400 kilograma visoko obogaćenog uranijuma koji bi mogao postati osnova tajnog programa nuklearnog oružja. I taj element se ne može rešiti vojnim napadom. Može se rešiti samo diplomatijom.
RSE: Pod pretpostavkom da se primirje održi, kako vidite da će se neprijateljstvo između Izraela i Irana odvijati u budućnosti?
Ajnhorn: Ova dva regionalna rivala gaje ogromno međusobno nepoverenje. To nepoverenje je samo eksponencijalno poraslo u poslednjih nekoliko nedelja. Dakle, biće teško. Obnova bilo kakve vrste poverenja biće teška.
Iranci veruju da ih je Izrael prevario. Veruju da je predsednik (Donald) Tramp sarađivao s Izraelom u obmani Iranca i uljuljkao ih u lažan osećaj sigurnosti. Dakle, u regionu postoji mnogo nepoverenja i mislim da se može obnoviti samo korak po korak i tokom vremena. Ali dijalog, obnavljanje dijaloga je prvi korak.
RSE: Sa svim ovim nepoverenjem, da li još uvek ima prostora za diplomatiju?
Ajnhorn: Mislim da je diplomatija jedini način da se postigne stabilan ishod trenutne situacije.
RSE: Šta očekujete u budućnosti kada je u pitanju diplomatija? Da li mislite da će nastaviti pregovore? Da li očekujete da će postići novi sporazum? Kakav sporazum? Da li očekujete da će Iranci odustati od obogaćivanja uranijuma? Kakva su vaša očekivanja u tom pogledu?
Ajnhorn: Ponovno pokretanje dijaloga može biti teško. Mislim da će postojati niz strana u regionu i van njega koje će učiniti sve što mogu da se ponovo pokrene diplomatija, možda s Katarcima, Omancima.
Oni su ranije bili efikasni obezbeđujući forume i medijatore, posrednike. I mislim da će biti aktivni u pokušaju da ponovo pokrenu dijalog, možda između ministra spoljnih poslova Aragčija i izaslanika američkog predsednika (Stiva) Vitkofa. Bilo bi korisno kada bi to moglo da se nastavi, ali mislim da će to u velikoj meri zavisiti od stabilizacije prekida vatre.
'SAD bi želele da Iran pristane da odustane od svog programa obogaćivanja uranijuma'
RSE: Recimo da se prekid vatre nastavi, da započnu pregovore. Kakvu vrstu sporazuma predviđate koji će biti prihvatljiv za obe strane?
Ajnhorn: Teško je reći i mislim da verovatnoća sporazuma nije baš velika. Bilo je nekoliko rundi, šest rundi razgovora pre ove najnovije vojne eskalacije i tokom tih šest rundi, jedno pitanje se ispostavilo kao glavna prepreka, a to je neslaganje oko obogaćivanja uranijuma.
SAD bi želele da Iran prihvati odustajanje od svog programa obogaćivanja, takozvane opcije nulto obogaćivanje. Ali Iranci su podjednako nepokolebljivi u tome da je za njih ključno da nastave taj program, za koji tvrde da je isključivo mirnodopski i da na njega imaju pravo prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja.
To je izvor ogromnog nacionalnog ponosa i pored toga što je izvor snabdevanja, pruža i opciju u budućnosti da nastave s nuklearnim oružjem i tenzijama. I zato su vlasti veoma nevoljne da odustanu od toga, što će biti teško rešiti.
RSE: Koga vidite da će izaći s kompromisom?
Ajnhorn: Teško je u ovom trenutku zamisliti kompromis. Predložena su različita rešenja. Jedno rešenje bi bilo da se formira regionalni konzorcijum za obogaćivanje uranijuma koji bi Iranu obezbedio obogaćeni uranijum za njegov civilni nuklearni program, pod uslovom da Iran odustane od svog domaćeg programa obogaćivanja, a predložene su i druge varijacije.
Ali dosad, nijedna od njih nije prevladala. Dakle, videćemo. Biće potrebno mnogo kreativnosti i fleksibilnosti s obe strane da bi se postigao dogovor.
RSE: Gde vidite da će dijalog, pregovori ići ako imamo dve strane na potpuno suprotnim krajevima kao početnu tačku o obogaćivanju?
Ajnhorn: Teško je to videti. Mislim da će imati jednu ili više rundi posvećenih gotovo isključivo tom pitanju kako bi se videlo da li je moguć proboj. I, znate, ako izgleda da su razgovori ponovo krenuli u ćorsokak, biće nastavljena priča o vojnoj sili. A to bi bilo veoma nesrećno.
RSE: Da li verujete da bi i druge zemlje trebalo da budu uključene u te pregovore?
Ajnhorn: Mislim da će na kraju i druge zemlje morati da budu uključene ako se ispostavi da pregovori obećavaju, da se postiže značajan napredak. Mislim da na kraju krajeva, brojne dodatne države moraju da igraju ulogu, ako ne iz drugog razloga, da pomognu u garantovanju bilo kakvog postignutog sporazuma.
Ali mislim da je u početku neizbežno da će kontakti početi sa SAD i Iranom, a neka treća zemlja ili treće zemlje će biti medijatori ili organizatori ili posrednici.
RSE: Čak i ako se na kraju postigne neka vrsta dogovora, kako mogu postojati garancije da se SAD u nekom trenutku neće ponovo povući?
Ajnhorn: Veoma je teško, znate, u okviru američkog pravnog sistema, veoma je teško američkoj administraciji da obaveže sledeću u budućnosti. Dakle, postoje načini da se sporazum učini donekle trajnijim.
Iranski nuklearni sporazum iz 2015. godine nije bio pravno obavezujući. To je bila politička obaveza. Jedan od načina da se učini donekle trajnijim jeste da ga SAD formalno ratifikuju kao ugovor. To bi zahtevalo dvotrećinsku podršku u Senatu SAD. Dakle, bio bi prilično trajniji od političkog sporazuma.
Ali znate, u prošlosti su se SAD i drugi povukli iz ugovora, tako da to nije garancija.
Jedna ideja, jedna nova ideja, jeste da bi svaki sporazum trebalo da da Americi veći ulog u njegovom održavanju. Davanje većeg uloga dozvoljavajući američkim biznismenima da posluju s Iranom, da investiraju u Iran, da trguju s Iranom.
To je zabranjeno. Američke takozvane primarne sankcije zabranjuju Amerikancima da imaju bilo kakve poslovne odnose s Iranom.
Ako bi to bilo dozvoljeno i ako bi postojala obostrano korisna trgovinska ulaganja u Iran, možda bi to dalo Amerikancima veći ulog u održavanju sporazuma. I mislim da bi to mogao biti najperspektivniji način da se pokuša da se osigura da se budući predsednik SAD ne povuče iz nuklearnog sporazuma.
