Mnogi Srbi u mestima centralnog Kosova su posle rata morali da započnu novi posao kako bi izdržavali svoje porodice. Automehaničari, proizvođači kolača postaju mali privredni preduzetnici težeći da stvore bolje životne uslove.
Među njima je i Vladimir Đorđević iz sela Livađe, opstine Lipljan, vlasnik limarske radnje. Đorđević je pre rata kao majstor radio u Srbiji i inostranstvu. Ostavši bez posla, obradom i montažom lima je počeo da se bavi pre pet godina. Od jedne nemačke organizacije, uz pomoć Udruženja samostalnih zanatlija iz Donje Gušterice, dobio je donaciju koja je tada iznosila 8.000 maraka. U posao je uključio i sina, pa su zajedno kupili masine iz Srbije i, kako kaže, odmah krenuli sa radom:
“Ja radim sa sinom i povremenom uzimam sezonske radnike. Zahvaljujući toj donaciji, hvala Bogu, meni je krenulo dobro i mogu da se izdržavam od nečega, znači pet članova porodice, ja, žena, snaja, unuče i sin.”
Kako bi se dalje razvijao posao, preduzetnicima je neophodna pomoć. Tako je šef Ekonomskog tima za Kosovo Nenad Popović nedavno izjavio da je Vlada Srbije pripremila program vredan est miliona evra za razvoj mikropreduzeća na Kosovu, koji ima za cilj stvaranje ekonomskih uslova za opstanak Srba. Popović je rekao da su malim preduzetnicima potrebni mali krediti koji će im omogućiti jedan veći skok i mogućnost zapošljavanja novih ljudi. I dok preduzetnici čekaju realizaciju navedenih planova, posao ne staje. U svojoj maloj i prenatrpanoj radionici, smeštenoj u dvoristu kćue, Đorđević od crnog i belog lima pravi oluke, odžake, kazane, kofe, i tako snabdeva mnoga mesta na Kosovu, kako srpska tako i albanska:
“Radim od Mitrovice do Brezovice. Ja snabdevam Gračanicu sa kofama, kantama, kotlićima i korita, te sveće za groblja. U Brezovicu sin nosi sve to stalno, jer tamo ima nekih prodavnica.”
Đorđevićev posao nije zatvorenog tipa, te u nabavci materijala obilazi razna mesta, stoga je za njega saradnja sa Albancima normalna stvar:
“Materijal nabavljam u Kosovu Polju i Uroševcu od Albanaca, primljen sam dobro uvek kada odem da kupim materijal popijem kafu, sok i na ručak me vode. Sada za sada niko nas nije dirao.”
Bez ikakvih problema kod Đorđevića Albanci dolaze i kući:
“Dobar dan. Zdravo komšija kako ste? Od gvođa nista još nismo odlučili da prodamo, pa drugi put kada naiđeš, će da se dogovorimo. Prijatno. Eto drug Albanac traži otpad da kupi.”
Znači kod vas često dolaze i Albanci da kupuju?
“Dolaze, nemamo nikakvih problema. Nismo pravili nikakve zločine pa da beže od nas, nego smo bili pošteni i mirni, ne samo ja nego i celo selo.”
Većinski srpsko selo Livađe ima oko 170 domaćinstava. Stanovništvo se uglavnom bavi poljoprivredom, ali ima i radnika u školstvu i zdravstvu. Nesređeni put, te zastarela gradnja, ukazuju da se u selu nije puno ulagalo.
Ali Đorđević ima jasne planove za budućnost i ubrzano se priprema za registraciju firme. Ako mu se pruži pomoć i dobije novu i savremeniju mašinu, kaže da će modernizovati radionicu i proširiti posao. Međutim, da bi i Đorđević i mnogi drugi Srbi postigli uspeh potrebno je da se otvori opšta perspektiva, koju on opisuje na sledeći način:
“Moja delatnost kojom se ja bavim ne pomaže Srbima mnogo. Pomaže prvo izgradnja, ako oni imaju slobodno kretanje i ako imaju perpsektivu, oni izgrađuju, a čim oni izgrađuju ja imam isto perspektivu da radim. Džabe ja da držim limarsku radnju, ako nema izgradnje nigde.”
Upitan da li će ostati na Kosovu i posle definisanja njegovog statusa Vladimir Đorđević potvrdno odgovara:
“Ja u Srbiji nemam ništa, niti kuću, niti mislim da kupim, jer nemam od čega da kupim, ali ovde mislim da ostanem i sutra kada proglase nezavisnost šta da radim.”
Među njima je i Vladimir Đorđević iz sela Livađe, opstine Lipljan, vlasnik limarske radnje. Đorđević je pre rata kao majstor radio u Srbiji i inostranstvu. Ostavši bez posla, obradom i montažom lima je počeo da se bavi pre pet godina. Od jedne nemačke organizacije, uz pomoć Udruženja samostalnih zanatlija iz Donje Gušterice, dobio je donaciju koja je tada iznosila 8.000 maraka. U posao je uključio i sina, pa su zajedno kupili masine iz Srbije i, kako kaže, odmah krenuli sa radom:
“Ja radim sa sinom i povremenom uzimam sezonske radnike. Zahvaljujući toj donaciji, hvala Bogu, meni je krenulo dobro i mogu da se izdržavam od nečega, znači pet članova porodice, ja, žena, snaja, unuče i sin.”
Kako bi se dalje razvijao posao, preduzetnicima je neophodna pomoć. Tako je šef Ekonomskog tima za Kosovo Nenad Popović nedavno izjavio da je Vlada Srbije pripremila program vredan est miliona evra za razvoj mikropreduzeća na Kosovu, koji ima za cilj stvaranje ekonomskih uslova za opstanak Srba. Popović je rekao da su malim preduzetnicima potrebni mali krediti koji će im omogućiti jedan veći skok i mogućnost zapošljavanja novih ljudi. I dok preduzetnici čekaju realizaciju navedenih planova, posao ne staje. U svojoj maloj i prenatrpanoj radionici, smeštenoj u dvoristu kćue, Đorđević od crnog i belog lima pravi oluke, odžake, kazane, kofe, i tako snabdeva mnoga mesta na Kosovu, kako srpska tako i albanska:
“Radim od Mitrovice do Brezovice. Ja snabdevam Gračanicu sa kofama, kantama, kotlićima i korita, te sveće za groblja. U Brezovicu sin nosi sve to stalno, jer tamo ima nekih prodavnica.”
Đorđevićev posao nije zatvorenog tipa, te u nabavci materijala obilazi razna mesta, stoga je za njega saradnja sa Albancima normalna stvar:
“Materijal nabavljam u Kosovu Polju i Uroševcu od Albanaca, primljen sam dobro uvek kada odem da kupim materijal popijem kafu, sok i na ručak me vode. Sada za sada niko nas nije dirao.”
Bez ikakvih problema kod Đorđevića Albanci dolaze i kući:
“Dobar dan. Zdravo komšija kako ste? Od gvođa nista još nismo odlučili da prodamo, pa drugi put kada naiđeš, će da se dogovorimo. Prijatno. Eto drug Albanac traži otpad da kupi.”
Znači kod vas često dolaze i Albanci da kupuju?
“Dolaze, nemamo nikakvih problema. Nismo pravili nikakve zločine pa da beže od nas, nego smo bili pošteni i mirni, ne samo ja nego i celo selo.”
Većinski srpsko selo Livađe ima oko 170 domaćinstava. Stanovništvo se uglavnom bavi poljoprivredom, ali ima i radnika u školstvu i zdravstvu. Nesređeni put, te zastarela gradnja, ukazuju da se u selu nije puno ulagalo.
Ali Đorđević ima jasne planove za budućnost i ubrzano se priprema za registraciju firme. Ako mu se pruži pomoć i dobije novu i savremeniju mašinu, kaže da će modernizovati radionicu i proširiti posao. Međutim, da bi i Đorđević i mnogi drugi Srbi postigli uspeh potrebno je da se otvori opšta perspektiva, koju on opisuje na sledeći način:
“Moja delatnost kojom se ja bavim ne pomaže Srbima mnogo. Pomaže prvo izgradnja, ako oni imaju slobodno kretanje i ako imaju perpsektivu, oni izgrađuju, a čim oni izgrađuju ja imam isto perspektivu da radim. Džabe ja da držim limarsku radnju, ako nema izgradnje nigde.”
Upitan da li će ostati na Kosovu i posle definisanja njegovog statusa Vladimir Đorđević potvrdno odgovara:
“Ja u Srbiji nemam ništa, niti kuću, niti mislim da kupim, jer nemam od čega da kupim, ali ovde mislim da ostanem i sutra kada proglase nezavisnost šta da radim.”
