Uslovi u Belorusiji, koja je dugo smatrana jednom od najrepresivnijih država u Evropi, postali su još suroviji posle brutalnih bezbednosnih mera posle spornih predsedničkih izbora 2020. godine.
Najmanje 1.100 ljudi je i dalje iza rešetaka u toj zemlji po politički motivisanim optužbama, pokazuju podaci grupa za ljudska prava, uključujući preko 150 žena.
Mnoge od tih zatvorenica bile su zatvorene u ozloglašenoj kaznenoj koloniji u gradu Gomelj na jugoistoku zemlje.
U razgovoru za Beloruski servis Radija Slobodna Evropa (RSE), bivše zatvorenice su opisale teške uslove koje su morale da podnesu u tom zatvorskom objektu.
Sada slobodne u egzilu, podelile su priče o ledenim ćelijama, truloj hrani, "ropskom radu" šivenja uniformi i zabrani čak i najmanjih činova solidarnosti.
"To je kao noćna mora", kaže Halina Džerbiš o zatvoru u koji je poslata pošto je pala u nemilost autoritarnog režima Aleksandra Lukašenka i osuđena na 20 godina zatvora po naširoko kritikovanim optužbama za "terorizam".
"Sve vreme sam tamo bila gladna", dodaje 64-godišnja penzionisana računovođa i nezavisna posmatračica izbora, koja je oslobođena u dogovoru kojim su posredovale SAD i koji je obezbedio oslobađanje desetina političkih zatvorenika u septembru.
"Ujutru smo imali kašu i beli hleb sa čajem. Onda je sve zavisilo od sreće. Mogli biste dobiti čorbu od krompira, koju ste mogli da jedete samo ako je niste gledali. Bilo je crva umesto mesa", rekla je Džerbiš.
Palina Šarenda-Panasjuk, 50-godišnja građanska aktivistkinja i članica pokreta Evropska Belorusija, koja je provela više od pet godina u pritvoru, uporedila je gomeljski zatvor sa "gulagom", navodeći da je ekstremna hladnoća bila veliki problem.
Zatvorenici bi "umotali glave malim peškirom za ruke samo da bi se zagrejali sopstvenim dahom. To je klasičan trik", kaže ona.
"Stražari bi danju i noću lupali palicama na vrata, vičući: 'Skini peškir!' Ako biste se umotali toalet papirom, to nije bilo toliko primetno. Tako smo se grejali."
Natalija Dulina, 60-godišnja bivša vanredna profesorka na Minskom državnom lingvističkom univerzitetu, koja je zatvorena pod optužbom za "ekstremizam" posle učešća u antivladinim protestima, kaže da je psihološki pritisak bio neizdrživ.
"Ponekad je bio osećaj kao da ste u ludnici, na psihijatrijskom odeljenju", priseća se ona.
Taj mentalni pritisak je bio nameran, rekla je 30-godišnja blogerka i feministička aktivistkinja Darja Afanasjeva, koja je provela više od dve godine u pritvoru posle hapšenja u vezi s protestima 2020. godine.
"Ljudska osećanja poput brige, podrške i prijateljstva su zabranjena (u zatvoru)", kaže ona. "Kao i sestrinstvo, sreća i ljubav."
Prema rečima Afanasjeve, čak i najmanji čin solidarnosti – poput kuvanja vode zajedno – mogao bi da rezultira kaznom.
"Od ranog jutra, ne znate kako da se nosite sa svojim očajem", kaže ona.
Zatvorski rad je takođe bio sredstvo kontrole, rekla je Volha Takarčuk, 40-godišnja blogerka osuđena 2021. na 18 meseci zatvora zbog onlajn postova koje su smatrane uvredama za zvaničnike.
"To je neplaćeni ropski rad. Radite za vladu", kaže ona.
Opisujući tu meru kao "pametan potez Lukašenka", Takarčuk je rekla da su zatvorenici na kraju pravili uniforme za snage bezbednosti koje su upravo pomogle da one budu zatvorene.
Ipak, ona kaže da surovi režim nije mnogo uticao na smanjenje prkosa među zatvorenicima zatvora u Gomelju.
"Mogli ste osetiti gađenje i mržnju s kojima su uniforme pravljene. Zatvorenice bi pljuvale po njima i gazile ih", kaže ona.
"Išla bih u toalet, gde su na podu bile lokve urina, a onda bih stala na uniformu i pomislila: 'To je uniforma koju zaslužuješ'".