Od Ruske Amerike do Aljaske - pred susret Trumpa i Putina

Piše: Mihail Mihailov

Predsednik SAD Donald Tramp (Trump) i predsednik Rusije Vladimir Putina trebalo bi da se sastanu na Aljasci koju je Rusija prodala Sjedinjenim Američkim Državama u 19. veku.

Zašto je Rusije prodala Aljasku Sjedinjenim Američkim Državama, koje su bile istorijske alternative i zašto nisu realizovane?

Priča o prodaji Aljaske okružena je legendama. Navodno je bila zakupljena, a brod sa zlatom, kojim su SAD platile za tu teritoriju, potonuo je na putu ka Sankt Peterburgu. Za razliku od legendi, u stvarnosti je sve bilo mnogo prozaičnije: bio je to obostrano koristan posao.

Kratka istorija Ruske Amerike

Teritoriju Ruske Amerike otkrili su Evropljani 1732, a počela je da se razvija posle 1741. kada je pacifičku obalu Severne Amerike istražila druga kamčatska ekspedicija. U potrazi za krznom i morskom vidrom, ruski trgovci su sve više plovili ka novim obalama. Uz trgovinu, dolazilo je do sukoba s lokalnim stanovništvom – Aleutima i Tlingitima, pošto je kolonizaciju pratio masakr lokalnog stanovništva.

Poslovni ljudi tokom vladavine Katarine Druge predložili su stvaranje monopolske kompanije za razvoj Ruske Amerike, ali carica nije podržala projekat. Trgovac Grigorij Šelihov, koji je vodio jednu od ekspedicija, 1791. je osnovao Severoistočnu kompaniju.

Car Pavle Prvi je 1799. prihvatio zahtev Šelihovljevog zeta Nikolaja Rezanova da se napravi Rusko-američka kompanija. Predstavništvo te kompanije osnovano je u Sankt Peterburgu, a članovi carske porodice postali su akcionari.

Akcionarskom društvu je povereno upravljanje i razvoj udaljene teritorije, koja je formalno pripala Sibirskoj, a kasnije Istočnosibirskoj generalnoj guberniji.

Osnovu ekonomije Ruske Amerike činila je eksploatacija morskih životinja: morskih vidri i morskih lavova. Prvi glavni upravnik bio je Aleksandar Baranov, koji je surovim metodama osnivao nova naselja i širio trgovinu. To je dovodilo do sukoba sa starosedeocima koji su navodili da "često trpe okrutne batine i uvrede od činovnika bez razloga", kao i da su opterećeni oskudicom, teškim poslovima, dugim odvajanjem mladih muškaraca od njihovih žena, zbog čega se domorodačka populacija primetno smanjivala.

Rat koji su Rusi od 1802. do 1805. vodili protiv starosedelaca Tlingita završio se u korist kolonista, ali je usporio njihovo napredovanje u Americi. U stvari, sukob se završio neformalnim kompromisom. Lokalna plemena nisu mogla da proteraju Ruse, ali su zaštitila svoja lovišta na kopnu i zadržala stvarnu nezavisnost, a RAK, iako nije potčinila Tlingite, mogla je da nastavi svoje profitabilne aktivnosti na obali i ostrvima.

Odnosi dve strane ostali su napeti, periodično su se izbijali sukobi i oružani okršaji. Postoje pretpostavke da bi, da su Tlingiti pobedili, ta teritorija možda na kraju pripala britanskoj Kanadi.

Kada je 1805. u Rusku Ameriku stigao s inspekcijom dvorski savetnik Nikolaj Rezanov, morao je da organizuje život u osiromašenoj koloniji i da pravi brodove za trgovinu sa španskom Kalifornijom radi dopremanja žita. Njegova ekspedicija brodovima na jug dovela ga je 1806. u San Francisko, gde su kupili hleb.

Na predlog Rezanova 1812. guverner Aleksandar Baranov osnovao je stalno rusko poljoprivredno naselje u Kaliforniji, gde su sejali žito za Aljasku – Fort Ros. Postojalo je do 1841. godine s maksimalnom populacijom od 200 ljudi, kada ga je RAK prodala Amerikancima.

Ukupno rusko stanovništvo Amerike nije značajno poraslo, pošto je vlada ograničila migracije iz Centralne Rusije u Sibir i dalje. U Ruskoj Americi je 1817. živelo oko 600 Rusa.

Postupanje Rusko-američke kompanije značajno je ograničeno 1821. pravilima koja su nalagala da se starosedeoci ne samo pokoravaju "opštim državnim zakonima", već i da "uživaju zaštitu istih". Njihova imovina je proglašena nepovredivom, a, između ostalog, zahtevano je da im se isplaćuje naknada za ulovljene životinje.

Efikasnost aktivnosti RAK-a izazivala je sumnje: od 1808. do 1820. godine na snabdevanje naselja Ruske Amerike potrošeno je 2,3 miliona rubalja, a 4,7 miliona rubalja na održavanje sedišta kompanije u Sankt Peterburgu.

Na mogućnost odustajanja od posedovanja teritorije u Americi ukazivao je jedan dokument uprave RAK-a iz 1845. u kome se navodi da bi održavanje kolonije i kompanije bilo praćeno značajnim troškovima.

General-gubernator Istočnog Sibira Nikolaj Muravjov-Amurski 1853. se založio za odricanje od ruskih poseda u Americi u korist Sjedinjenih Američkih Država:

"Sada, s izumom i razvojem železnica, još više nego ranije, treba se uveriti u mišljenje da će Severnoameričke Države neizbežno proširiti svoju vlast na celu Severnu Ameriku, i ne možemo zanemariti činjenicu da ćemo im pre ili kasnije morati ustupiti naše severnoameričke posede. Međutim, uz to razmatranje, ne može se zanemariti i drugo: da je sasvim prirodno da Rusija, ako već ne može da vlada celom Istočnom Azijom, treba da dominira celokupnim azijskim priobaljem Tihog okeana. Zbog okolnosti smo dozvolili Englezima da prodru u ovaj deo Azije… ali to se još može ispraviti kroz blisku saradnju sa Severnoameričkim Državama."

Tokom leta 1854. s američke strane prvi put je državni sekretar Vilijam Mersi tražio od ruskog izaslanika u Vašingtonu Eduarda Steklja informacije o mogućnosti da Rusija ustupi SAD svoje posede u Americi.

Slaba korist

Posle završetka Krimskog rata 1856. godine, u Sankt Peterburgu je ponovo otvoreno pitanje sudbine ruskih poseda u Severnoj Americi. Tada je ideju podržao mlađi brat cara Aleksandra Drugog, veliki knez Konstantin Nikolajevič, koji je bio na čelu ministarstva pomorstva. U proleće 1857. uputio je pismo ministru spoljnih poslova Aleksandru Gorčakovu.

General-admiral Nikolajevič se pozvao na teško stanje državnih finansija, smanjenje budžeta Ministarstva mornarice i ukazao da su potrebna dodatna sredstva za modernizaciju flote. Predložio je da se kolonije predaju Amerikancima, koji će ih, prema njegovom mišljenju, pre ili kasnije zauzeti, pošto Rusija nikada neće biti u stanju da pruži pouzdanu zaštitu svojih prekomorskih poseda od napada moćne flote.

S druge strane, prema mišljenju Konstantina Nikolajeviča, ruski posedi u Americi bili su od male koristi državi.

Gorčakov je predložio da se "pitanje prouči", što je podržao i car, koji je odlučio da se vrati tim predlozima posle isteka privilegija RAK-a 1862. U jednom trenutku, knez Gorčakov je napisao da inicijativa za kupovinu kolonije treba da potekne iz Vašingtona.

U to vreme, ruski izaslanik u Americi Eduard Šteklj zalagao se za odustajanje od kolonija zbog stalnih žalbi RAK-a na upade američkih kitolovaca u ruske teritorijalne vode, što je narušavalo rusko-američke odnose. Ipak, početkom 1860-ih, pitanje Aljaske u SAD nije bilo na dnevnom redu pet godina zbog građanskog rata. Rusija je u tom sukobu podržala Sever.

Ruske vlasti su 1865. odobrile RAK-u zajam od 200.000 rubalja u srebru za pokrivanje troškova upravljanja kolonijama: administracije, crkve, škola. Takođe je otpisan dug RAK-a prema državnoj kasi u iznosu od 725.000 rubalja.

Međutim, 1866. je počeo period stroge štednje i u septembru te godine ministar finansija Mihail Rejtern podneo je caru poverljivu belešku o potrebi pronalaženja dodatnih sredstava za budžet u iznosu od 45 miliona rubalja u naredne tri godine. U tim okolnostima, planirane subvencije RAK-u od 200.000 rubalja godišnje postale su teret, a prodaja kolonije mogla bi ublažiti budžetsku krizu.

Iako je Rusko-američkoj kompaniji odavno bilo poznato da na tom području postoje nalazišta zlata, uglja, bakra i drugih korisnih ruda, ta informacija nije objavljena zbog straha od priliva stranaca, kao što se dogodilo u Kaliforniji tokom prve "zlatne groznice".

Savetovali se i rešili

Inicijator novog razmatranja pitanja o sudbini Ruske Amerike ponovo je bio izaslanik Eduard Steklj koji je stigao u Sankt Peterburg krajem 1866. Uz njegovu pomoć, ministar finansija Rajtern, uz podršku velikog kneza Konstantina, pripremio je novu belešku u kojoj je predložena prodaja kolonija, uz obrazloženje da posle 70 godina nije došlo do rusifikacije, ni trajnog prisustvo ruskog elementa, dok sam RAK ne donosi značajne koristi akcionarima i ne može da opstane bez donacija vlade.

Ministar je ponovio argumente vojne mornarice: "Prenos kolonija... oslobodiće nas poseda koje u slučaju rata sa jednom od pomorskih sila nemamo načina da branimo."

Prava poteškoća je bila ekonomska ekspanzija američkih građana (kitolovaca, krijumčara), s kojom se, doduše, suočavala ne samo Aljaska, već i Kamčatka i Čukotka:

"Takvi sukobi, sami po sebi neprijatni, lako bi nas mogli dovesti u situaciju da moramo održavati, uz velike troškove, vojne i mornaričke snage u severnim vodama Tihog okeana radi zaštite privilegija kompanije koja ne donosi značajne koristi ni Rusiji, ni čak akcionarima, a šteti našim prijateljskim odnosima sa SAD", naveo je Rejtern.

Veliki knez Konstantin ponovo se obratio ministru spoljnih poslova Aleksandru Gorčakovu, ukazujući na to da je devet godina rasprava pokazalo da su oni koji su se protivili očuvanju kolonija bili u pravu.

On je navodio da bi prodaja kolonija mogla doneti više koristi kroz blisku saradnju sa SAD, koje su viđene kao saveznik u globalnom suprotstavljanju Britanskoj imperiji. Za takav "blizak savez" sa SAD bilo je potrebno ukloniti sve "što bi moglo da dovede do nesuglasica između dve velike sile".

Sudbina Ruske Amerike odlučena je na sednici 16. (28.) decembra 1866. u svečanim prostorijama Ministarstva spoljnih poslova pod predsedavanjem cara Aleksandra Drugog.

Na savetovanju nije bilo protivnika prodaje Ruske Amerike. Vlada je odlučila da se dobrovoljno povuče s "američkog uporišta" koje nije mogla da efikasno brani i da se učvrsti na obalama Tihog okeana, uklonivši sporazumom sa SAD potencijalno žarište nesuglasica u budućnosti.

Nekoliko dana kasnije, car je potpisao dokument o granicama teritorije koja se prodaje. Odluka cara o prodaji kolonija i likvidaciji RAK-a držana je u tajnosti. U proleće 1867. izaslanik Steklj je otputovao u Vašington s instrukcijom da Rusku Ameriku ne prodaje za manje od pet miliona dolara.

Prodato!

U martu 1867. godine, Steklj je u Vašingtonu podsetio državnog sekretara Vilijama Henrija Sjuarda na ranije ponude za kupovinu kolonije. Sjuard je bio autor projekta kolonizacije centralnog zapada SAD i izlaska na pacifičku obalu. Kupovina ruskih prekomorskih teritorija uklapala se u njegovu viziju budućnosti Severne Amerike.

Dobivši saglasnost predsednika Endrua Džonsona, državni sekretar Sjuard je tokom drugog sastanka sa Stekljem 14. marta 1867. usaglasio glavne odredbe ugovora. Izaslanik Steklj je izvestio: "U početku mi je gospodin Sjuard govorio o pet do pet i po miliona. Ja sam zahtevao sedam. Postepeno je došao do šest i po, ali mi je rekao da je ceo kabinet protiv njega i da ne može ići dalje. Međutim, pošto sam video da svim srcem želi da zaključi ugovor, odbio sam da popustim."

Čim je Džonson 18. marta 1867. zvanično ovlastio Sjuarda, na pregovorima državnog sekretara sa Štekljem finalizovan je nacrt ugovora o kupovini ruskih poseda u Americi za 7,2 miliona dolara. Površina teritorije koja je trebalo da se prenese bila je veća od milion i po kvadratnih kilometara, a za svaki kvadratni kilometar plaćeno je četiri dolara i 73 centa.

Telegramska poruka s carevim odobrenjem stigla je 29. marta 1867, posle čega je Steklj obavestio Sjuarda da se ugovor može potpisati već sutradan. Državni sekretar Sjuard je predložio da se dokument potpiše odmah i ugovor je potpisan u četiri sata ujutro 30. marta 1867.

Rukovodstvo RAK je obavešteno o svršenom činu prodaje Ruske Amerike tek 7. (19) aprila 1867. godine. Ta vest je dovela do velikih gubitaka kompaniju, koji su, prema podacima poslednjeg glavnog upravnika kolonija, iznosili više od četiri miliona rubalja, od čega je državna kasa naknadno nadoknadila kompaniji samo neznatan deo.

Senator Čarls Semner, koji je bio na čelu senatskog odbora za spoljne poslove, predstavio je 8. aprila 1867. ugovor Senatu i održao trosatni govor u znak podrške ratifikaciji, koji je ostavio snažan utisak na prisutne. Ugovor o kupovini Aljaske dobio je podršku u Senatu sa 37 glasova "za" i samo dva glasa "protiv" (protivnici su bili predstavnici Vermonta). Ipak, deo američke javnosti bio je prilično kritičan prema "Sjuardovoj akviziciji", ističući da je neposredno posle iscrpljujućeg građanskog rata čudno kupovati "sanduk s ledom" i "zoološki vrt belih medveda".

U Rusiji se jedino list Glas Andreja Krajevskog oštro usprotivio prodaji. Glas se, međutim, oglasio nakon što je sve bilo odlučeno.

Aljaska je zvanično predata SAD 18. oktobra 1867. Taj dan se od 1917. u SAD slavi kao Dan Aljaske.

Prema izveštaju ruskog Ministarstva finansija, sredstva od prodaje Aljaske korišćena su za nabavku opreme za železničke pruge Kursk-Kijevsku, Rjazan-Kozlovsku i Moskva-Rjazan.

Dok neki smatraju prodaju Ruske Amerike "sramnom trgovinom", drugi je vide kao razumno rešenje pitanja kolonija koje nisu mogle biti efikasno naseljene i razvijene. S prodajom te teritorije, Ruska imperija je preusmerila finansijske i administrativne napore na dalekoistočne teritorije Primorskog kraja i Priamurja.

*Priređen i skraćen tekst Ruskog servisa RSE. Priredio Andrej Zarević