Američka vlada treba da odbije pomoć ruskim liderima u ekonomskoj modernizaciji u nedostatku bilo kakve političke liberalizacije, piše Dejvid Kramer (David), u “Vošington Poustu” (The Washington Post) u tekstu pod nazivom “Američka ćutnja čini nas saučesnicima u ruskim zločinima”.
Kramer je analitičar nemačkog Maršalovog fonda sa sedištem u SAD. U administraciji Buša mlađeg bio je pomoćnik državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava.
Nakon što su protesti opozicije u Rusiji u maju, julu i avgustu nasilno sprečeni, portpaorl američkog Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC) i Stejt Departmenta izrazili su "zabrinutost" i "žaljenje" zato što ruske vlasti nisu poštovale slobodu okupljanja. Tokom obračuna policije sa demonstrantima 31. maja, jednom novinaru, koji je nekoliko dana ranije intervjuisao eksperta NSC Majkla Mekfola (Michael McFaul), slomljena je ruka.
Kada su se Mekfol i američki državni podsekretar Vilijem Barns (William Burns) sastali u Moskvi sa grupom aktivista za ljudska prava i drugima ovog meseca u Moskvi, bilo je vidno odsustvo dugogodišnjeg borca Leva Ponomarjova. On je bio uhapšen zbog davanja intervjua u kome je kritikovao gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova zbog zloupotreba. Barns je samo mlako nazvao “žalosnim” to što Ponomarjov nije mogao da prisustvuje tom sastanku.
Ruski aktivisti koji su se sastali sa Barnsom i Mekfolom, zatražili su od SAD da zauzmu kritičniju poziciju zbog pogoršanja ljudskih prava u Rusiji.
Barns i Mekfol zaista treba da priznaju da je hapšenje Ponomarjova šamar od strane ruskih zvaničnika i da ga osude. Pre nego što su američki zvaničnici posetili Rusiju, maskirani i do zuba naoružani pripadnici snaga bezbednosti upali su u ured lista “Nju Tajms” (New Times) u Moskvi.
William Burns
Međutim, izostao je zvaničan odgovor Vašingtona iako se Mekfol sastao sa urednicima ovog lista. Šta je potrebno da se desi osim hapšenja aktivista za ljudska prava, nasilja protiv demonstranata i ubistva kritičara ruskih vlasti da bi viši ešaloni Obamine administracije to nedvosmisleno osudili?
Avaj, iznošenje istine o Rusiji malo je verovatno sve dok Obamina administracija potencira na svojoj politici “resetovanja” sa Moskvom kao jednim od svojih glavnih spoljnopolitičkih uspeha. Što je još gore, zvaničnici američke administracije su u raznim prilikama odbijali bilo kakvu “vezu” između problema ljudskih prava u Rusiji i odnosa između Vašingtona i Moskve. Takvi stavovi jesu signal ruskim zvaničnicima da nema posledica za ponašanje, kao što je nasilno slamanje demonstracija.
Takav stav je nedavno zagovarao i premijer Vladimir Putin u intervjuu listu Komersant, ili kancelarija tužilaštva u Moskvi koja je zahtevala dokumentaciju o organizaciji i finansiranju od vodećih grupa za zaštitu ljudskih prava, što je učinila i nakon posete Mekfola i Barnsa.
S obzrom da SAD imaju malo mogućnosti da utiču na Rusiju, pojedinici izvan, ali i unutar administracije, smataju da se Vašington mora usredsrediti na oblasti u kojima može zajednički da radi sa Moskvom, kao što je politika prema Iranu, Severnoj Koreji i sprečavanju širenja naoružanja.
Konkretne kaznene mere
No, takvi stavovi previđaju kakav efekat imaju zbivanja na domaćoj političkoj sceni u Rusiji na njenu spoljnu politiku. Sve veći vrednosni jaz između dve zemlje smanjuje područja od zajedničkog interesa za dve vlade. Pa što bi se moglo uraditi?
Za početak, američka administracija treba da se odrekne svoje politike javnog odbijanja da postoji veza između ova dva pitanja. Umesto toga, američki zvaničnici treba da predoče da će pogoršanje stanja na domaćoj sceni u Rusiji negativno da se odrazi na njene bilateralne odnose sa SAD i uticaće na sposobnost ruske elite da sledi svoje interese na Zapadu. Koristeći jasan jezik, američka administracija bi trebalo da osudi kršenja ljudskih prava.
Drugo, američka vlada treba da odbije pomoć ruskim liderima u ekonomskoj modernizaciji u nedostatku bilo kakve političke liberalizacije. Dosadašnjom politikom jednostavno ide na ruku ruskim planovima, što predstavlja rizik da SAD budu doživljene kao saučesnik u lažnoj elitističkoj, modernizaciji nametnutoj od vrha prema bazi.
Treće, Mekfol, kao dugogodišnji borac za demokratiju, treba da okonča rad svoje radne grupe za civilno društvo, čiji je kopredsedavajući Vladislav Surkov, prvi zamenik šefa administracije predsednika Rusije, inače arhitekta ruskog koncepta “suverena demokratija”. Ova grupa nije trebalo ni u kom slučaju da započne rad sa učešćem Surkova.
Četvrto, SAD treba da obustave podršku članstvu Rusije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, osim ako ona poštuje pravila organizacija čiji je već član, kao što su OEBS, G8 i Savet Evrope. Ukoliko bi Rusija postala članica Svetske trgovinske organizacije i pri tom takođe nastavila da ignoriše njena pravila, to bi izvrglo ruglu rad svih ovih institucija i ne bi pomoglo ruskim reformama.
Peto, američka administracija bi trebalo da razmotri uskraćivanje viza ruskim zvaničnicima koji su odobrili ili učestvovali u kršenju ljudskih prava.
Demokratski senator Ben Kardin (Cardin) je to predložio prošle godine nakon što je ruski advokat Sergej Magnitski umro u zatvoru jer mu je bilo uskraćeno lečenje.
Vašington bi trebalo da razmotri ovu meru imajući u vidu i druge slučajeve, uključujući i lakrdijaško suđenje naftnom milijarderu Mihalu Hodorkovskom i njegovom poslovnom partneru Platonu Lebedevu.
Sahrana Sergeja Magnitskog koji je u zatvoru umro jer mu je bilo uskraćeno lečenje, Moskva, 20 novembra 2009
Lišavanje ruskih zvaničnika mogućnosti da posete SAD, školuju u njoj svoju decu i kriju novac u američkim bankama, primoralo bi ih da što pre obrate pažnju na svoje postupke.
Šesto, američki zvaničnici bi trebalo da ozbiljno razgovaraju sa evropskim saveznicima i ohrabre ih da preduzmu slične poteze. Pojedine evropske vlade žele da ignorišu kršenja ljudskih prava u Rusiji promovišući angažovanje sa Moskvom i poslovnu strategiju sa njom. U svakom slučaju, potencijalni uticaj promene politike prema Moskvi bio bi kudikamo veći ukoliko bi to bila zajednička inicijativa SAD i EU.
Stanje ljudskih prava u Rusiji je loše i verovatno će se pogoršati kako se približavaju predsednički izbori u martu 2012. godine. Oni na vlasti će učiniti sve da sačuvaju pozicije. Budućnost Rusije i njen politički razvoj odrediće sami Rusi, ali Zapad ne bi trebalo da čini dodatnu štetu održavanjem postojećeg sistema u Rusiji.
Dosta je već sa korišćenjem američkog izraza "žaljenja" zbog pogoršanja situacije u Rusiji – vreme je da se stvari nazovu pravim imenom: osudite to što se dešava u Rusiji i uzmite u obzir posledice od nastavka kršenja ljudskih prava.
Kramer je analitičar nemačkog Maršalovog fonda sa sedištem u SAD. U administraciji Buša mlađeg bio je pomoćnik državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava.
Nakon što su protesti opozicije u Rusiji u maju, julu i avgustu nasilno sprečeni, portpaorl američkog Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC) i Stejt Departmenta izrazili su "zabrinutost" i "žaljenje" zato što ruske vlasti nisu poštovale slobodu okupljanja. Tokom obračuna policije sa demonstrantima 31. maja, jednom novinaru, koji je nekoliko dana ranije intervjuisao eksperta NSC Majkla Mekfola (Michael McFaul), slomljena je ruka.
Kada su se Mekfol i američki državni podsekretar Vilijem Barns (William Burns) sastali u Moskvi sa grupom aktivista za ljudska prava i drugima ovog meseca u Moskvi, bilo je vidno odsustvo dugogodišnjeg borca Leva Ponomarjova. On je bio uhapšen zbog davanja intervjua u kome je kritikovao gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova zbog zloupotreba. Barns je samo mlako nazvao “žalosnim” to što Ponomarjov nije mogao da prisustvuje tom sastanku.
Ruski aktivisti koji su se sastali sa Barnsom i Mekfolom, zatražili su od SAD da zauzmu kritičniju poziciju zbog pogoršanja ljudskih prava u Rusiji.
Barns i Mekfol zaista treba da priznaju da je hapšenje Ponomarjova šamar od strane ruskih zvaničnika i da ga osude. Pre nego što su američki zvaničnici posetili Rusiju, maskirani i do zuba naoružani pripadnici snaga bezbednosti upali su u ured lista “Nju Tajms” (New Times) u Moskvi.
Međutim, izostao je zvaničan odgovor Vašingtona iako se Mekfol sastao sa urednicima ovog lista. Šta je potrebno da se desi osim hapšenja aktivista za ljudska prava, nasilja protiv demonstranata i ubistva kritičara ruskih vlasti da bi viši ešaloni Obamine administracije to nedvosmisleno osudili?
Avaj, iznošenje istine o Rusiji malo je verovatno sve dok Obamina administracija potencira na svojoj politici “resetovanja” sa Moskvom kao jednim od svojih glavnih spoljnopolitičkih uspeha. Što je još gore, zvaničnici američke administracije su u raznim prilikama odbijali bilo kakvu “vezu” između problema ljudskih prava u Rusiji i odnosa između Vašingtona i Moskve. Takvi stavovi jesu signal ruskim zvaničnicima da nema posledica za ponašanje, kao što je nasilno slamanje demonstracija.
Takav stav je nedavno zagovarao i premijer Vladimir Putin u intervjuu listu Komersant, ili kancelarija tužilaštva u Moskvi koja je zahtevala dokumentaciju o organizaciji i finansiranju od vodećih grupa za zaštitu ljudskih prava, što je učinila i nakon posete Mekfola i Barnsa.
S obzrom da SAD imaju malo mogućnosti da utiču na Rusiju, pojedinici izvan, ali i unutar administracije, smataju da se Vašington mora usredsrediti na oblasti u kojima može zajednički da radi sa Moskvom, kao što je politika prema Iranu, Severnoj Koreji i sprečavanju širenja naoružanja.
Konkretne kaznene mere
No, takvi stavovi previđaju kakav efekat imaju zbivanja na domaćoj političkoj sceni u Rusiji na njenu spoljnu politiku. Sve veći vrednosni jaz između dve zemlje smanjuje područja od zajedničkog interesa za dve vlade. Pa što bi se moglo uraditi?
Za početak, američka administracija treba da se odrekne svoje politike javnog odbijanja da postoji veza između ova dva pitanja. Umesto toga, američki zvaničnici treba da predoče da će pogoršanje stanja na domaćoj sceni u Rusiji negativno da se odrazi na njene bilateralne odnose sa SAD i uticaće na sposobnost ruske elite da sledi svoje interese na Zapadu. Koristeći jasan jezik, američka administracija bi trebalo da osudi kršenja ljudskih prava.
Američki zvaničnici treba da predoče da će pogoršanje stanja na domaćoj sceni u Rusiji negativno da se odrazi na njene bilateralne odnose sa SAD i uticaće na sposobnost ruske elite da sledi svoje interese na Zapadu.
Drugo, američka vlada treba da odbije pomoć ruskim liderima u ekonomskoj modernizaciji u nedostatku bilo kakve političke liberalizacije. Dosadašnjom politikom jednostavno ide na ruku ruskim planovima, što predstavlja rizik da SAD budu doživljene kao saučesnik u lažnoj elitističkoj, modernizaciji nametnutoj od vrha prema bazi.
Treće, Mekfol, kao dugogodišnji borac za demokratiju, treba da okonča rad svoje radne grupe za civilno društvo, čiji je kopredsedavajući Vladislav Surkov, prvi zamenik šefa administracije predsednika Rusije, inače arhitekta ruskog koncepta “suverena demokratija”. Ova grupa nije trebalo ni u kom slučaju da započne rad sa učešćem Surkova.
Četvrto, SAD treba da obustave podršku članstvu Rusije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, osim ako ona poštuje pravila organizacija čiji je već član, kao što su OEBS, G8 i Savet Evrope. Ukoliko bi Rusija postala članica Svetske trgovinske organizacije i pri tom takođe nastavila da ignoriše njena pravila, to bi izvrglo ruglu rad svih ovih institucija i ne bi pomoglo ruskim reformama.
Peto, američka administracija bi trebalo da razmotri uskraćivanje viza ruskim zvaničnicima koji su odobrili ili učestvovali u kršenju ljudskih prava.
Demokratski senator Ben Kardin (Cardin) je to predložio prošle godine nakon što je ruski advokat Sergej Magnitski umro u zatvoru jer mu je bilo uskraćeno lečenje.
Vašington bi trebalo da razmotri ovu meru imajući u vidu i druge slučajeve, uključujući i lakrdijaško suđenje naftnom milijarderu Mihalu Hodorkovskom i njegovom poslovnom partneru Platonu Lebedevu.
Lišavanje ruskih zvaničnika mogućnosti da posete SAD, školuju u njoj svoju decu i kriju novac u američkim bankama, primoralo bi ih da što pre obrate pažnju na svoje postupke.
Šesto, američki zvaničnici bi trebalo da ozbiljno razgovaraju sa evropskim saveznicima i ohrabre ih da preduzmu slične poteze. Pojedine evropske vlade žele da ignorišu kršenja ljudskih prava u Rusiji promovišući angažovanje sa Moskvom i poslovnu strategiju sa njom. U svakom slučaju, potencijalni uticaj promene politike prema Moskvi bio bi kudikamo veći ukoliko bi to bila zajednička inicijativa SAD i EU.
Stanje ljudskih prava u Rusiji je loše i verovatno će se pogoršati kako se približavaju predsednički izbori u martu 2012. godine. Oni na vlasti će učiniti sve da sačuvaju pozicije. Budućnost Rusije i njen politički razvoj odrediće sami Rusi, ali Zapad ne bi trebalo da čini dodatnu štetu održavanjem postojećeg sistema u Rusiji.
Dosta je već sa korišćenjem američkog izraza "žaljenja" zbog pogoršanja situacije u Rusiji – vreme je da se stvari nazovu pravim imenom: osudite to što se dešava u Rusiji i uzmite u obzir posledice od nastavka kršenja ljudskih prava.