Ruski interesi na Balkanu nisu politički

Nema protivrečnosti između odluke Rusije da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju i istovremeno njenom protivljenju nezavisnosti Kosova, kaže za Radio Slobodna Evropa Sergej (Sergey) Markedonov, direktor Odeljenja za etničke odnose na moskovskom Institutu za političke i vojne analize. Po njegovom mišljenju, u međunarodnim odnosima preovladavaju interesi a ne principi, ali to nije počelo sa ruskom intervencijom u Gruziji već od kraha komunizma. On ističe da je Balkan važan Rusiji pre svega iz ekonomskih, a ne političkih razloga. Markedonov kaže da Rusija nije protiv evropskih integracija Srbije, jer je ona geografski deo starog kontinenta.

RSE: Rusija je nedavno intervenisala u Gruziji i ubrzo nakon toga priznala Južnu Osetiju i Abhaziju. Istovremeno, podržava Srbiju u njenom protivljenju nezavisnosti Kosova. Po mnogima, to je dvostruki standard u pristupu Moskve.

MARKEDONOV: Po meni, nemoguće je govoriti o bilo kakvom standardu u međunarodnoj politici – dvostrukom, istovetnom – jer u svim slučajevima radi se o nacionalnom egoizmu i interesima. Prisetimo se krize na Balkanu početkom 1990-ih. Austrija i Nemačka su podržavale nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Beč i Berlin su time podrili princip teritorijalnog integriteta zemalja koji je predviđen i dokumentima Ujedinjenih nacija a kojima se garantuju granice ustanovljene nakon 1945. godine. Na Dejtonskoj konferenciji 1995. SAD su insistirale na teritorijalnom integritetu, ali ne Jugoslavije već Bosne i Hercegovine. Ovih dana Turska potencira na očuvanju teritorijalnog integriteta Gruzije i ostalih susednih zemalja iako je svojevremeno priznala nezavisnost severnog Kipra. Istovremeno, Turska se bori protiv kurdskog separatizma. Takođe, Rusija se bori protiv čečenskog secesionizma kao i sličnih tendencija na severnom Kavkazu, ali je priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Dakle, nije toliko reč o kontroverzama već nacionalnim interesima. Zapad potencira na klišeu da je Rusija intervenisala u Gruziji zbog zaštite svojih građana u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Međutim, smatram da prioriter ruske politike nije zaštita njenih građana van granica, već u ovom slučaju veza između interne situacije na severnom Kavkazu (deo Rusije-D-Š.) i južnom Kavkazu. Na primer, situacija u Južnoj Osetiji je povezana sa stanjem u Severnoj Osetiji (republika u Rusiji-D.Š.). Podsetio bih na konflikt između Ingušetije i Severne Osetije kao prvi etnički sukob u postsovjetskoj Rusiji. U Severnoj Osetiji ima oko 700 hiljada stanovnika koji traže da Moskva prizna nezavisnot Južne Osetije. U Rusiji živi takođe oko pola miliona Čerkeza koji podržavaju Abhaziju. Kao posledica sukoba Gruzije i Južne Osetije, početkom 1990-ih oko 73 hiljade osetijskih izbeglica potražili su utočište u Severnoj Osetiji, odnosno Rusiji. Neki od njih su kasnije učestovali u sukobu Severne Osetije i Ingušetije. Zbog svega toga za Rusiju je veoma važno očuvanje interne stabilnosti u tom regionu, jer je situacija na Kavkazu u celini, sa tri nezavisne države u južnom delu (Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan-D.Š) i sedam oblasti na severnom (u delu koji pripada Rusiji – D.Š) tesno isprepletena.

RSE: Rekli ste da države ne slede principe već pre svega svoje interese. To se dakle odnosi i na Rusiju.

MARKEDONOV: Ne postoje principi. Mnogi govore o krahu međunarodnog poretka. Međutim, to nije počelo sa ruskom intervencijom u avgustu, već krajem 1980-ih godina.

RSE: Nakon zbivanja u Gruziji, pojedini ljudi u Beogradu su isticali da je Rusija priznavanjem Abhazije i Južne Osetije na neki način podrila ako ne i izdala Srbiju u njenom nastojanju da očuva Kosovo. Naime, Beograd je računao na podršku Moskve, pre svega njen veto u Savetu bezbednosti. Zbog toga je Vlada Srbije tokom avgustovskih zbivanja u Gruziji bila veoma uzdržana u reakcijama.

MARKEDONOV: Srbija, zatim Moldavija, Azerbejdžan i ostale zemlje koje imaju problem sa očuvanjem teritorijalnog integriteta se koncentrišu na principe, a ne interese. Interes Rusije je da podrži Srbiju kao i Abhaziju i Južnu Osetiju. Ja tu ne vidim nikakvu kontroverzu. Međutim, mi imamo problem da objasnimo našu poziciju saveznicima. Rusija nije na pravi način prezentirala svoju poziciju Jermeniji i Azerbejdžanu, zatim Srbiji. Pri tom treba uzeti u obzir istorijski kontekst u kome je Rusija donela poslednje odluke. Na primer, nezamislivo je da Rusija prizna nezavisnost poluostrva Krim (oko dve trećine stanovništva govori ruski jezik – D.Š.) jer je ono u potpunosti integrisano u Ukrajinu, i politički i pravno. Početkom 90-ih godina, ukrajinsko rukovodstvo je dodelilo autonomni status krimskom poluostrvu. Istovremeno, gruzijsko vođstvo je u to vreme poništilo autonomni status Južne Osetije koji je stekla još u Sovjetskom Savezu. Kremlj je oko 15 godina odbijao zahtev Južne Osetije za priznavanjem jer je na delu bio status quo i Rusija se nadala da će se situacija poboljšati. Međutim, status quo se počeo narušavati 2004. godine prvim pokušajem Saakašvilija da interveniše u Južnoj Osetiji, tako da sadašnja situacija nije u potpunosti nova. Dakle, Rusiji je pre svega bilo u interesu održanje status quo, ali je Gruzija to dovela u pitanje.

RSE: Pomenuli ste Krim. Da li će Rusija ipak intervenisati i u Ukrajini ukoliko ona, kao i Gruzija budu i dalje težile ka članstvu u NATO-u? Naime, prema nezvaničnim informacijama Rusija daje pasoše stanovnicima Krima kao i ranije u Južnoj Osetiji i Abhaziji, što je poslužilo kasnije kao osnov za njenu intervenciju.

MARKEDONOV: Ne, ne. Nisam siguran da bi takav scenario mogao da se primeni jer je, kao što sam rekao, reč o potpuno dva različita slučaja. Krim ne funkcioniše kao de facto država kao u slučaju Abhazije i Južne Osetije. Takođe, rukovodstvo Ukrajine ne namerava da probleme rešava silom. Krim je integrisan u svakodnevni život Ukrajine, učestvuje na izborima na svim nivoima. Gruzija nastoji da realizuje princip "Gruzija za Gruzijce", dok prema Ustavu Ukrajine, nosilac suvereniteta nisu samo etnički Ukrajinci već i svi građani ove zemlje.

RSE: Ima mišljenja da Rusija uprkos istorijskoj, kulturnoj i duhovnoj bliskosti sa Srbijom, zapravo je koristi samo kao sredstvo u nadmetanju sa Zapadom. U kojoj meri je Moskvi zaista bitan Balkan?

MARKEDONOV: Ne mislim da je Rusija zainteresovana za Balkan kao početkom 1990-ih. Naravno, Moskva i dalje koristi istu retoriku, ali više na simboličnom nivou, dok su stvarni interesi u drugim regijama, a kada je u pitanju Balkan više je reč o ekonomskim nego političkim interesima.

RSE: To je upravo jedan od sporova između Beograda i Moskve oko energetskog sporazuma. Prethodna Vlada Srbije je očigledno zbog podrške Rusije oko Kosova ponudila Naftnu industriju po veoma niskoj ceni. U toku su veoma teški pregovori oko detalja sporazuma jer sadašnje vlasti u Srbiji nastoje da poboljšaju uslove aranžmana. Da li je u pitanju samo ekonomija ili i politika?

MARKEDONOV: To je tipična situacija. Meni je teško da zamislim odvojenost ekonomije od politike. To je moguće oko malih ili srednjih poslova, ali ne i kada je reč o poslovima u koje je uključena država. U osnovi međusobno nadmetanje je tipično za odnose između Rusije i Zapada i civilizaciju u celini.

RSE: Možda Kremlj nije previše zadovoljan što je u Srbiji na vlasti prozapadna vlada.

MARKEDONOV: Srbija je geografski deo Evrope, a sa geografijom se ne može polemisati. U Kremlju često smatraju da postoji izbor za manje zemlje između Rusije i Evrope. Međutim, zemlje sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza kao i Balkana nastoje da očuvaju dobre odnose sa različitim akterima na međunarodnoj sceni i da ne stave "sva jaja u jednu korpu". To je tipično i normalno i stoga treba da odbacimo neke stereotipe da su svi saveznici Rusije obavezni da naprave konkretan izbor. Smatram da je moguće održati dobre odnose i sa Zapadom i sa Rusijom.