U Srbiji Milana Lukića pamte i još po dva zločina – kidnapovanja i ubistva grupe Bošnjaka iz autobusa kod Sjeverina i voza u Štrpcima
Za jedan deo Srbije kazne Lukićima su pravedne, jer je u pitanju svirepost koja premašuje mnogo toga viđenog u ratovima devedesetih, za drugi deo Srbije, međutim, ni tolika svirepost zločina nije potisnula reakcije tipa – “najteže kazne rezervisane za Srbe”.
Biljana Kovačević Vučo, predsednica nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava koja prati haška suđenja, ovako razmišlja u danu kada se izriče presuda Lukićima za svirepe zločine u Višegradu nad tamošnjim civilima Bošnjacima:
"Brutalnost ovih zločina, relativno nižeg ranga, zavredela je ustvari suđenje pred Haškim tribunalom. Ponavljam, oni su toliko brutalni, toliko jezivi, da je to suđenje bilo teško i pratiti."
Kazna je, kaže direktor Dokumentacionog centra Veritas Savo Štrbac, i očekivana i neočekivana. On govori u svoje ime, ali se poziva i na “svoje krajiške Srbe”:
"Očekivano je, ako imamo u vidu dosadašnju praksu ovog Suda, jer su Srbima zaista uvek izricane velike, da ne kažem maksimalne, kazne. Ova je danas druga, ja mislim, maksimalna kazna od kad radi ovaj Sud – a to je doživotna kazna, jer smrtne nema. Šta nas to iritira kod rada ovoga Suda? To je upravo ta činjenica što kao da su neke žrtve koje nisu srpske, recimo više vredne, a srpske žrtve da su manje vredne."
RSE: Gospodine Štrbac, zar Vam se ne čini da je određena, kako vi kažete, maksimalna kazna zato što je u pitanju i maksimalni zločin, koji je počinio Lukić u Višegradu?
"Apsolutno, ovo je ono što iritira nas Srbe... "
RSE: Ali njemu nije suđeno kao Srbinu, njemu je suđeno kao zločincu... Zašto se o njemu govori prvo kao o Srbinu, a ne kao o zločincu?
"Zločin se podrazumeva, podrazumeva se da su tamo ljudi koji su počinili zločine."
RSE: Da li mislite da je kazna doživotnog zatvora za Milana Lukića prevelika kazna za zločine koje je počinio?
"Hteo sam vam samo principijelno reći o primeni dvostrukih standarda pred ovim sudom, što je očito iz dosadašnje prakse."
Dragoljub Todorović, advokat iz Fonda za humanitarno pravo kaže :
"On nije nikakav pljačkaš, on nije nikakvu svoju pravdu isterivao niti je vodio neku svoju osvetu. On je bio pripadnik regularnih jedinica Vojske Republike Srpske koje su, u stvari, pripadale Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), koje su imale oruđe i oružje od JNA, koje su imale starešinski kadar od JNA, koje su imale logističku podršku JNA, koje su bile finansirane od strane JNA, jedino su vojnici bili Srbi iz Bosne – sve ostalo je bila JNA."
U Srbiji, Milana Lukića pamte i još po dva zločina – kidnapovanja i ubistva grupe Bošnjaka iz autobusa kod Sjeverina i voza u Štrpcima 1992. i 1993. godine. Pamte ga i kao dobro čuvanog “prekodrinskog junaka” sa kojim su tadašnja vlast i pravosuđe igrali igru skrivalice.
Hapsili ga, puštali ga, osuđivali i isporučivali, da bi se on, kao i mnogi drugi navodni begunci, u to vreme šetkali po Beogradu. Dragoljub Todorović:
"Njemu je 1994. godine organizovan jedan montiran proces, pa je pušten iz zatvora, pa je ekstradiran Republici Srpskoj, gde mu se gubi trag. Dakle, ovde je beogradsko pravosuđe napravilo jednu veliku zloupotrebu."
O tome šta se događalo u ratnim devedesetim u Višegradu srpska javnost mogla je da sazna jer je bilo novinara koji su javljali sa lica mesta šta se događa. Jedna takva reportaža tadašnje jedine mreže koja je uvezivala nezavisne novinare sa ratnih područja, AIM, počinjala je ovako:
“U centru Višegrada, preko stare parole "Druže Tito, mi ti se kunemo" ispisano je: "Druže Lukiću, mi ti se kunemo". Na prilazima gradu, takođe. Po pravilu, svaki pripiti dobrovoljac u ovom kraju reći će da je drugar sa Lukićem i da su zajedno ratovali.“
Zanimljivo bi bilo čuti današnje žitelje tog grada, grada čiju je slavu svetom pronosio nobelovac Andrić svojom knjigom Na Drini ćuprija, a danas haški osuđenici Lukići.
Biljana Kovačević Vučo, predsednica nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava koja prati haška suđenja, ovako razmišlja u danu kada se izriče presuda Lukićima za svirepe zločine u Višegradu nad tamošnjim civilima Bošnjacima:
"Brutalnost ovih zločina, relativno nižeg ranga, zavredela je ustvari suđenje pred Haškim tribunalom. Ponavljam, oni su toliko brutalni, toliko jezivi, da je to suđenje bilo teško i pratiti."
Kazna je, kaže direktor Dokumentacionog centra Veritas Savo Štrbac, i očekivana i neočekivana. On govori u svoje ime, ali se poziva i na “svoje krajiške Srbe”:
"Očekivano je, ako imamo u vidu dosadašnju praksu ovog Suda, jer su Srbima zaista uvek izricane velike, da ne kažem maksimalne, kazne. Ova je danas druga, ja mislim, maksimalna kazna od kad radi ovaj Sud – a to je doživotna kazna, jer smrtne nema. Šta nas to iritira kod rada ovoga Suda? To je upravo ta činjenica što kao da su neke žrtve koje nisu srpske, recimo više vredne, a srpske žrtve da su manje vredne."
RSE: Gospodine Štrbac, zar Vam se ne čini da je određena, kako vi kažete, maksimalna kazna zato što je u pitanju i maksimalni zločin, koji je počinio Lukić u Višegradu?
"Apsolutno, ovo je ono što iritira nas Srbe... "
RSE: Ali njemu nije suđeno kao Srbinu, njemu je suđeno kao zločincu... Zašto se o njemu govori prvo kao o Srbinu, a ne kao o zločincu?
"Zločin se podrazumeva, podrazumeva se da su tamo ljudi koji su počinili zločine."
RSE: Da li mislite da je kazna doživotnog zatvora za Milana Lukića prevelika kazna za zločine koje je počinio?
"Hteo sam vam samo principijelno reći o primeni dvostrukih standarda pred ovim sudom, što je očito iz dosadašnje prakse."
Dragoljub Todorović, advokat iz Fonda za humanitarno pravo kaže :
"On nije nikakav pljačkaš, on nije nikakvu svoju pravdu isterivao niti je vodio neku svoju osvetu. On je bio pripadnik regularnih jedinica Vojske Republike Srpske koje su, u stvari, pripadale Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), koje su imale oruđe i oružje od JNA, koje su imale starešinski kadar od JNA, koje su imale logističku podršku JNA, koje su bile finansirane od strane JNA, jedino su vojnici bili Srbi iz Bosne – sve ostalo je bila JNA."
U Srbiji, Milana Lukića pamte i još po dva zločina – kidnapovanja i ubistva grupe Bošnjaka iz autobusa kod Sjeverina i voza u Štrpcima 1992. i 1993. godine. Pamte ga i kao dobro čuvanog “prekodrinskog junaka” sa kojim su tadašnja vlast i pravosuđe igrali igru skrivalice.
Hapsili ga, puštali ga, osuđivali i isporučivali, da bi se on, kao i mnogi drugi navodni begunci, u to vreme šetkali po Beogradu. Dragoljub Todorović:
"Njemu je 1994. godine organizovan jedan montiran proces, pa je pušten iz zatvora, pa je ekstradiran Republici Srpskoj, gde mu se gubi trag. Dakle, ovde je beogradsko pravosuđe napravilo jednu veliku zloupotrebu."
O tome šta se događalo u ratnim devedesetim u Višegradu srpska javnost mogla je da sazna jer je bilo novinara koji su javljali sa lica mesta šta se događa. Jedna takva reportaža tadašnje jedine mreže koja je uvezivala nezavisne novinare sa ratnih područja, AIM, počinjala je ovako:
“U centru Višegrada, preko stare parole "Druže Tito, mi ti se kunemo" ispisano je: "Druže Lukiću, mi ti se kunemo". Na prilazima gradu, takođe. Po pravilu, svaki pripiti dobrovoljac u ovom kraju reći će da je drugar sa Lukićem i da su zajedno ratovali.“
Zanimljivo bi bilo čuti današnje žitelje tog grada, grada čiju je slavu svetom pronosio nobelovac Andrić svojom knjigom Na Drini ćuprija, a danas haški osuđenici Lukići.