Penzionisani advokat iz Zrenjanina, Manojlo Latković, poslao je "Železnicama Srbije" pismo u koje je stavio 1000 dinara (10 evra).
Novac, kako je napisao, duguje još od 1952. godine, kada se švercovao vozom od Sarajeva do Zrenjanina.
Pismo je iznenadilo zaposlene u železnici, koji su odlučili da ga posete i vrate mu novac. Latković ih je ugostio, ali kovertu nije uzeo nazad.
"Ja sam čovek u mirovini, svodim svoje životne bilanse. Nikome ništa u životu nisam ostao dužan, osim to malo što dugujem Železnicama, jer sam se, sticajem okolnosti, malo švercovao", tako Latković, objašnjava svoj neuobičajeni postupak.
Naročito iznenađeni, bili su zaposleni u srpskoj Železnici, kada su otvorili kovertu i u njoj našli 1000 dinara (10 evra) i Latkovićevo pismo, seća se Đuro Lazić, novinar „Pruge“, glasila Železnice.
"Poznato je da se mnogi ljudi švercuju u vozovima, ali nije zabeležen slučaj da je neko postupio ovako, da posle toliko godina tu obavezu izmiri, makar i simbolično", kaže Lazić.
Latković je u pismu detaljno objasnio i kako se te 1952. švercovao, odnosno kako je nastao dug koji im danas vraća.
U to vreme, u Rajlovcu kod Sarajeva, pohađao je nižu vazduhoplovnu podoficirska školu za mehaničare.
Oduševljenje i ogorčenje
Latković, tada 16-ogodišnjak, ubrzo je shvatio da mu vojni život ne prija, te da želi da se vrati u Zrenjanin i nastavi da igra fudbal u lokalnom Proleteru.
To je saopštio dežurnom oficiru, koji ga je posle ubeđivanja pustio da ide. Slagao je da za put ima dovoljno para i krenuo.
"Međutim, nisam imao dosta. Imao sam svojih, ondašnjih 270 dinara. Naleteo sam na jednog drugara i on mi je pozajmio još 200. Imao sam dakle 470 dinara, što nije ni za pola puta. Kupio sam kartu od Rajlovca do Visokog, ušao u voz, sao u ugao i zaspao. Visoko je prošlo, svi su izašli. Kondukter me je probudio na železničkoj stanici Vrpolje u Slavoniji. Tamo sam kupio kartu od Vrpolja do Šida. Pregledali su mi kartu, seo sam i ponovo zaspao. Niko me dalje nije dirao, i ja sam tako spavao do Zemuna. Odatle sam otišao gradskim autobusom do Dunav stanice, odakle je polazio voz za Kikindu, preko Zrenjanina. Kupio sam kartu do Pančevo aerodroma. Pregledali su mi kartu, više me nisu dirali, i tako sam došao do Zrenjanina", seća se Latković.
Kada je šest decenija kasnije poslao novac za deonice puta koje nije platio, u Železnici nisu znali šta sa njim da rade, jer je od duga prošlo toliko vremena.
Zato je Đuro Lazić, ispred svog preduzeća otišao u Zrenjanin, sa namerom da Latkoviću novac vrati i da o njemu napiše tekst za njihove novine. Latković ih je ugostio, ali je novac odbio.
Lazić: Odlučili smo da mu vratimo novac, jer takve obaveze, po Zakonu o obligacionim odnosima, zastarevaju posle godinu dana.
Latković: Đuro je bio kod mene, da mi vrati pare. Ja nisam hteo da primim te novce. Rekao sam, ljudi, svestan sam da vam zakonski ne dugujem ništa, niste vi ni znali da sam se ja švercovao, ali ja smatram svojom obavezom da to platim. Ja sam to platio simbolično i ne pada mi na pamet da novac primim nazad.
Lazić: Nije hteo, pa smo taj novac deponovali u železnici.
Odluka da Železnicama vrati novac, u javnosti je međutim naišla na različite reakcije.
"Zvali su mnogi, bivši školski drugari i ostali, i oni su oduševljeni! Ali, vidim po sajtovima novina da je jedna polovina oduševljena, hvališu me do Boga, preteruju naravno, a ovi drugi su ogorčeni i svašta pišu... da sam, maltene, ja kriv za celo stanje u društvu", rekao je Latković, koga na kraju pitamo, da li očekuje da će se sada, kada se njegov postupak pročuo, možda javiti neko ko je njemu ostao dužan.
"Meni su mnogi ostali dužni, ja sam bio advokat dugo godina, ali sam sve to oprostio i meni niko nije ništa dužan. E, zato sam je i odlučio da nikome ne ostanem dužan, pa ni železnicama, i zato im, makar simbolično, vraćam svoj dug", kaže Latković
Novac, kako je napisao, duguje još od 1952. godine, kada se švercovao vozom od Sarajeva do Zrenjanina.
Pismo je iznenadilo zaposlene u železnici, koji su odlučili da ga posete i vrate mu novac. Latković ih je ugostio, ali kovertu nije uzeo nazad.
"Ja sam čovek u mirovini, svodim svoje životne bilanse. Nikome ništa u životu nisam ostao dužan, osim to malo što dugujem Železnicama, jer sam se, sticajem okolnosti, malo švercovao", tako Latković, objašnjava svoj neuobičajeni postupak.
Latković: Nikome ništa u životu nisam ostao dužan, osim to malo što dugujem Železnicama, jer sam se, sticajem okolnosti, malo švercovao.
Naročito iznenađeni, bili su zaposleni u srpskoj Železnici, kada su otvorili kovertu i u njoj našli 1000 dinara (10 evra) i Latkovićevo pismo, seća se Đuro Lazić, novinar „Pruge“, glasila Železnice.
"Poznato je da se mnogi ljudi švercuju u vozovima, ali nije zabeležen slučaj da je neko postupio ovako, da posle toliko godina tu obavezu izmiri, makar i simbolično", kaže Lazić.
Latković je u pismu detaljno objasnio i kako se te 1952. švercovao, odnosno kako je nastao dug koji im danas vraća.
U to vreme, u Rajlovcu kod Sarajeva, pohađao je nižu vazduhoplovnu podoficirska školu za mehaničare.
Oduševljenje i ogorčenje
Latković, tada 16-ogodišnjak, ubrzo je shvatio da mu vojni život ne prija, te da želi da se vrati u Zrenjanin i nastavi da igra fudbal u lokalnom Proleteru.
To je saopštio dežurnom oficiru, koji ga je posle ubeđivanja pustio da ide. Slagao je da za put ima dovoljno para i krenuo.
"Međutim, nisam imao dosta. Imao sam svojih, ondašnjih 270 dinara. Naleteo sam na jednog drugara i on mi je pozajmio još 200. Imao sam dakle 470 dinara, što nije ni za pola puta. Kupio sam kartu od Rajlovca do Visokog, ušao u voz, sao u ugao i zaspao. Visoko je prošlo, svi su izašli. Kondukter me je probudio na železničkoj stanici Vrpolje u Slavoniji. Tamo sam kupio kartu od Vrpolja do Šida. Pregledali su mi kartu, seo sam i ponovo zaspao. Niko me dalje nije dirao, i ja sam tako spavao do Zemuna. Odatle sam otišao gradskim autobusom do Dunav stanice, odakle je polazio voz za Kikindu, preko Zrenjanina. Kupio sam kartu do Pančevo aerodroma. Pregledali su mi kartu, više me nisu dirali, i tako sam došao do Zrenjanina", seća se Latković.
Kada je šest decenija kasnije poslao novac za deonice puta koje nije platio, u Železnici nisu znali šta sa njim da rade, jer je od duga prošlo toliko vremena.
Zato je Đuro Lazić, ispred svog preduzeća otišao u Zrenjanin, sa namerom da Latkoviću novac vrati i da o njemu napiše tekst za njihove novine. Latković ih je ugostio, ali je novac odbio.
Lazić: Odlučili smo da mu vratimo novac, jer takve obaveze, po Zakonu o obligacionim odnosima, zastarevaju posle godinu dana.
Latković: Đuro je bio kod mene, da mi vrati pare. Ja nisam hteo da primim te novce. Rekao sam, ljudi, svestan sam da vam zakonski ne dugujem ništa, niste vi ni znali da sam se ja švercovao, ali ja smatram svojom obavezom da to platim. Ja sam to platio simbolično i ne pada mi na pamet da novac primim nazad.
Lazić: Nije hteo, pa smo taj novac deponovali u železnici.
Odluka da Železnicama vrati novac, u javnosti je međutim naišla na različite reakcije.
"Zvali su mnogi, bivši školski drugari i ostali, i oni su oduševljeni! Ali, vidim po sajtovima novina da je jedna polovina oduševljena, hvališu me do Boga, preteruju naravno, a ovi drugi su ogorčeni i svašta pišu... da sam, maltene, ja kriv za celo stanje u društvu", rekao je Latković, koga na kraju pitamo, da li očekuje da će se sada, kada se njegov postupak pročuo, možda javiti neko ko je njemu ostao dužan.
"Meni su mnogi ostali dužni, ja sam bio advokat dugo godina, ali sam sve to oprostio i meni niko nije ništa dužan. E, zato sam je i odlučio da nikome ne ostanem dužan, pa ni železnicama, i zato im, makar simbolično, vraćam svoj dug", kaže Latković