EU se bori za mesto za stolom pred samit Trumpa i Putina

Planirani sastanak na Aljasci američkog predsednika Donalda Trampa (Trump) i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina zatekao je Evropu nespremnu.

Evropska unija i većina drugih evropskih zemalja nastoje da spreče Sjedinjene Američke Države da "upadnu u zamku", dok diplomatski podržavaju Ukrajinu na svaki mogući način i pripremaju dodatne sankcije Rusiji.

Međutim bez novih diplomatskih inicijativa, oni se muče da obezbede mesto za stolom, dok se čini da je sudbina kontinenta u rukama drugih prestonica.

Može se reći da se Brisel prošle nedelje naglo probudio iz svog letnjeg dremeža.

Iako je malo ko mislio da će američki predsednik zaista pooštriti mere protiv Rusije pošto dosad nije uveo nikakve značajne sankcije, niko nije očekivao da će se za nekoliko dana održati sastanak SAD i Rusije na najvišem nivou, prvi put posle više od četiri godine.

Od najave samita, evropski zvaničnici su krenuli u diplomatsku akciju. Sastali su se tokom vikenda s potpredsednikom SAD Džej Di Vensom (J. D. Vance) u Velikoj Britaniji, ministri spoljnih poslova bloka održali su video-konferenciju 11. avgusta, a 13. avgusta nekoliko lidera kontinenata – uključujući ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog – održaće još jedan telefonski razgovor s Trampom.

Nekoliko evropskih zvaničnika sa kojima je RSE bio u kontaktu rekli su, pod uslovom da im se ne objavljuje ime, da su poruke iz Vašingtona zasad "haotične" i da očigledno nekoliko frakcija u američkoj administraciji ima različite ciljeve za sastanak na Aljasci.

Zvaničnici su primetili da postoje različita tumačenja onoga što je Stiv Vitkof (Steve Witkoff), Trampov izaslanik za Moskvu, doneo sa sastanka s Putinom prošle nedelje. Iako priznaju da se sada osećaju malo sigurnije posle svih informisanja, i dalje nisu sasvim sigurni šta da očekuju od Aljaske.

Crvene linije EU

Uprkos tome, EU je jasno stavila do znanja da ima nekoliko crvenih linija. Evropski zvaničnici prvo žele prekid vatre pre bilo kakvih razgovora o potencijalnim ustupcima Ukrajine. Uz to bi trebalo da dođu i bezbednosne garancije za Kijev i način za praćenje prekida vatre.

Mnogi ovde vide neku vrstu evropske uloge, ali da li je još neko vidi? U vezi s potencijalnom ukrajinskom teritorijom koju je Rusija zauzela, Evropljani kažu da će podržati Ukrajinu u onome što Kijev na kraju odluči, ali žele da imaju pravo glasa u tome. EU nikada neće de jure priznati ukrajinsku teritoriju kao rusku – kao što je slučaj i s Krimom od 2014. godine, na primer.

Kada je reč o povlačenju ruskih trupa iz određenih okupiranih područja kao obliku ustupka, postoji i izvesna skeptičnost da bi Moskva to zapravo poštovala. Jedan diplomata je primetio da se ruske trupe nikada nisu povukle iz moldavskog Pridnjestrovlja ili s gruzijskih okupiranih teritorija Abhazije i Južne Osetije.

Uprkos svom diplomatskom poziranju evropskih zemalja, činjenica je da su gurnute po strani. Iako insistiraju da budu za stolom na razgovorima o bilo kom pitanju od direktnog interesa, nema naznaka da će im to uskoro biti dozvoljeno.

To je u oštroj suprotnosti s pripremama pred rusku invaziju na Ukrajinu u zimu 2021-22. godine, kada je Evropa bila u potpunosti angažovana u uzaludnim pokušajima pregovora s Moskvom u NATO-u, Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i bilateralno s Kremljem.

Sada se lideri EU muče da ostanu relevantni. Da, oni prete novim sankcijama protiv Rusije, a priprema se i njihova 19. runda. Međutim, dok su neke od tih mera donele neprijatnost Rusiji, one nisu pokolebale političke i vojne računice Kremlja u poslednje tri godine.

Više od 200 milijardi evra vrednih zamrznutih ruskih sredstava u EU može biti koristan adut, ali tek u kasnijoj fazi kada se razgovori mogu pokrenuti ka mogućnosti da Rusija plaća ratnu odštetu.

Sve sankcije treba da se obnove u januaru 2026. godine, za šta je potrebna jednoglasnost. Neke diplomate EU su nagovestile da bi neke mere mogle biti ukinute ako Moskva ispuni određene aspekte potencijalnog sporazuma, ali tvrde da nije ozbiljno razmatran nikakav redosled.

Traženje uveravanja

Ranije ove godine, francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) i britanski premijer Kir Starmer (Keir) su nagovestili "snage uveravanja" od potencijalno 20.000 evropskih vojnika koji bi bili stacionirani na zapadu Ukrajine.

Neki ljudi kažu da je ovaj plan u izradi, ali takođe priznaju da još postoji previše neizvesnosti oko njega, kao što su pravila angažovanja i da li bi Amerikanci pružili bilo kakvu pomoć poput obaveštajnih podataka i transporta.

U međuvremenu, mnogi ističu da bi članstvo u NATO-u bilo krajnja garancija bezbednosti za Ukrajinu, ali ne postoji konsenzus o tom pitanju u vojnom savezu, baš kao kada je tema razmatrana na samitima NATO-a 2023. i 2024.

Zasad, Brisel iznosi svoj stav saopštenjima. Uzgred, Mađarska je odlučila da ne stavi svoj potpis, ponovo ističući pukotine u evropskom jedinstvu. Budimpešta, koja ima tople odnose s Kremljem, želi samit EU-Rusija posle sastanka Trampa i Putina.

Mađarska već blokira težnje Ukrajine za članstvo u EU i snažnije mere protiv Kremlja i mogla bi da blokira buduću finansijsku pomoć. Iako je trenutno sama u svom direktnom prkošenju Briselu po ovim temama, uskoro bi mogla da dobije društvo ako Vašington i Moskva počnu da postižu prave dogovore mimo Evropljana.