Branka Mihajlović

Autor: Branka Mihajlović

• 14. april/travanj, 2007.

  Nikada više Keraterm, ni Čelebići

  Ovo nije priča o tome ko je kriv za rat u BIH, nije priča o političkim projektima koji su doveli do stradanja ljudi, nije priča o tome ko je počinio više zločina, ko je napadao, a ko se branio. Ovo je priča o ljudskim sudbinama, o logorima u kojima se stradali građani Bosne i Hercegovine i o tome kako se danas sa tim nose. Ovo je priča o Edinu i Miletu i njihovoj toleranciji posle svega kroz šta su prošli.

• 5. mart/ožujak, 2007.

  Beogradski krug i sećanje na Miladina Životića

  Ovih dana, tačije 27. februara, navršilo se deset godina od smrti profesora Miladina Životića, jednog od osnivača i dugogodišnjeg predsednika Beogradskog kruga. Njegovi prijatelji i istomišljenici sastali su se u Beogradu, kako bi se još jednom prisetili čoveka koji je, skupa sa Forumom građana Tuzle i Antiratnom kampanjom iz Zagreba, kroz Beogradski krug organizovao građanski dijalog Bosne i Hercegovine, Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske, kao oblik trajne saradnje na rešavanju posledica rata i ratnih zločina.

• 5. februar/veljača, 2007.

  Nenasilna borba kao fenomen veka

  Na jučerašnji dan, pre tačno deset godina, tadašnja vlast Slobodana Miloševića donela je takozvani lex specialis, zakon kojim je posle tri meseca svakodnevnih protesta priznata pobeda stranaka demokratske opozicije u većini velikih gradova Srbije. Sinoć je u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu predstavljena knjiga „Nenasilna borba u 50 tačaka“, trojice autora – Srđe Popovića, Andreja Milivojevića i Slobodana Đinovića. Knjiga je koncipirana kao korisni izvor informacija o nenasilnoj borbi – fenomenu 20. veka.

• 1. februar/veljača, 2007.

  Beogradski glumac nominovan za "Cezara"

  U prilici smo da prvi objavimo vest da je mladi beogradski glumac Radivoje Raša Bukvić nominovan za francusku nagradu „Cezar“ kao mlada nada francuskog filma. Rašu Bukvića našli smo u Parizu, gde boravi i posle završetka filma „Kalifornija“.

• 21. januar/siječanj, 2007.

  Živeti istorijska zbivanja nije jednostavno

  Erzen Shkololli (Školjolji) je izuzetno talentovan, uporan, miran umetnik – kažu kolege umetnici iz Beograda, koji su se sreli sa njim i videli njegova dela. Reči uporan i miran upućivale bi na zaključak da je reč o umetniku srednje generacije, ali Erzen je bliži zreloj mladosti, na pragu je življenja tridesetih. Rano se zainteresovao za savremenu umetnost i počeo profesionalno, s njom i od nje, da živi, zajedno sa, kako kaže, srodnim dušama na Kosovu. Shkololli je učestvovao na nekolicini bijenala u Frankfurtu, Tirani, na Cetinju. Imao je izložbe samostalne, ali i kolektivne sa umetnicima sa Kosova, u Gracu, Ljubljani, Njujorku i Izraelu. Njegove instalacije i skulpture neretko su prisutne na izložbama koje kroz umetnost prikazuju politička zbivanja i konflikte na prostoru bivše Jugoslavije. Izlagao je u Ljubljani, a tema je bila Prekinuta historija, ili u Izraelu - Ljudi, zemlja, država, ili kao učesnik u intervjuima u Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti, Umetnost devedesetih godina. Erzen ne voli da govori o događajima iz dnevnopolitičkog života. Reklo bi se da je veoma suzdržan, distanciran. Shkololli je osnovao Institut za umetnost u Peći čiji je umetnički direktor. U protekle tri godine, koliko Institut postoji, organizovao je brojne izložbe, performanse, gosti su bili poznati umetnici iz Albanije, Bugarske, Srbije, Bosne, Hrvatske, Italije. Uveren je da će snažna kulturna i umetnička saradnja na najbolji način oslikati, prikazati, ali i približiti, realnost Kosova. Prošle godine, u novembru, bio je organizator skupa 35 umetnika iz Evrope u Prištini. Od 2003. godine član je Evropskog parlamenta za kulturu. Erzen živi u rodnom gradu, u Peći. Otac mu je trgovac, majka domaćica. Ima dva brata. Jedan je elektro-inžinjer, a drugi radi sa ocem u trgovini. Bio je polaznik 7. razreda osnovne škole kada je Milošević došao na vlast. Njegovo pamćenje Kosova duboko je određeno politikom - sukobi, podele, nesloboda. Jedna od njegovih izložbi imala je naziv - Istorija je započela igru sa mojim životom. Živeti istorijska zbivanja, nije ni najmanje jednostavno. Erzen Shkololli o tome može mnogo da kaže, što i radi, kao što verujem da će i u buduće raditi na svoj umetnički način.

• 31. decembar/prosinac, 2006.

  Izliv vlasti u mozak

  Srđan V. Tešin, pisac, veoma otvoreno i bez dlake na jeziku analizira vojvođanske odnose srpske političke zablude, zločine, kao i nespremnost da se zločini priznaju. Tešin zbog svojih stavova ima problema. Ostao je bez posla u Kikindi jer radikalske vlasti ne podnose drugačije političko mišljenje. Tešin ih svojim britkim, ali bogatim jezikom, ni najmanje ne štedi, razgolićuje njihovu glupost i primitivizam, pokvarenost, beskorisni populizam i demagogiju. Tešin nije više zaposlen u Domu omladine u Kikindi, ali ni urednik časopisa Severni bunker, ni edicije Manufaktura za popravku knjiga, sve je prestalo da izlazi zahvaljujući radikalskom poimanju kulture. Postao je nepoželjna osoba. Tešina izbezumljuje ravnodušnost sa kom su meštani Kikinde prihvatili, ne samo njegovo ostajanje bez posla, već i kolega koji su radili sa njim, a nisu tako javne ličnosti, poznate kao on. Tešina su branili pisci, novinari, javne ličnosti: Srpsko književno društvo, PEN centar, regionalne i književne asocijacije, literarni konzorcij i Pučko otvoreno učilište iz Umaga. Tešinov poslednji roman, Kuvareve kletve i druge gadosti, predstavlja obračun sa porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom. Sam kaže da je pokušao da razume zbog čega smo postali ravnodušni na zlo oko nas. Za ovaj roman dobio je prestižnu Pekićevu nagradu. U prethodnom romanu, Kroz pustinju i prašinu, putovao je i objašnjavao put koji je prevalio u pustinji i prašini Titoizma i Slobizma. Tešin je pisao i poeziju i priče i drame. Drama Pohovani mozak prvo je objavljena u Kanadi. Zahvaljujući njoj primljen je u Društvo pisaca Kanade. Obožava rodno mesto Mokrin. Duhovito kaže da je Kikinda na putu za Mokrin. Kao student, zarađivao je svirajući u grupama Aligator, Ekspedicija, Boja purpura, kao i u orkestru Mokas - Mokrinske kafanske svečanosti. Voli Dijanu, profesoricu engleskog jezika, i nastoji da spase 200 stabala u Kikindi koje radikalske vlasti hoće da poseku. Pripada angažovanim piscima, građanima. Nastoji da ubedi druge da se mračna prošlost mora priznati, da se zločini moraju priznati. Srđan V. Tešin zaista poseduje hrabrost, a ona jeste uvet svih vrlina.

• 17. decembar/prosinac, 2006.

  Neka treća Srbija...

  Ivan Čolović - etnolog, antropolog, pisac, publicista, izdavač, neumorni antiratni aktivista, odan, brižni i nenametljiv prijatelj, uvek ume da razotkrije ono što je najbitnije, nezavisno da li govori, ili piše, o karakteru ljudi, o pesmama, o muzici, osobinama naroda ili o politici. Povodom desete godišnjice smrti književnice Biljane Jovanović citirao je njenu rečenicu: "Kako da ostanemo celi gubeći prijatelje"? Biljana ju je napisala uoči raspada Jugoslavije. Nedavno je Čolivić, u jednom intervju, rekao: "Obećane promene se, na žalost, nisu dogodile. Dogodilo se ubistvo čoveka koji je nešto hteo da promeni. Mi danas živimo u senci smrti Zorana Đinđića". Čoloviću je izašla jedanaesta knjiga Etno, priče o muzici sveta na Internetu. Jedna od poruka bila bi da se i u etno muzici prepoznaje slavljenje identiteta, korena i izvornih tradicija koji vuku na zaključak da je za svaku kulturu najbolje da živi za svoj groš, na svom prostoru. "Legitimiše se kulturni fundamentalizam", smatra Čolović. U knjigama "Divlja književnost", "Vreme znakova", "Bordel ratnika", "Politika simbola", surovo se i žestoko obračunavao sa nacionalističkom euforijom, mitologijom u srpskom društvu. Raskinkravao je protagoniste i tvorce. Činio je to u vreme kada je takvo zalaganje značilo usamljenost. "Teški sukobi sa vladajućim političkim snagama iziskivali su veliku hrabrost", rekli su članovi žirija: Vesna Pešić, Filip David i Vojin Dimitrijević, koji su mu dodelili nagradu Konstantin Obradović, koju je 2001. godine ustanovio beogradski Centar za ljudska prava. Ovo je prva Čolovićeva domaća nagrada, premda je dobitnik i prestižne Herderove nagrade i najvišeg francuskog odlikovanja - Legije časti. Čolović je osnivač, urednik i izdavač serije knjiga Biblioteke XX vek, kao i osnivač Beogradskog kruga. Predavao je na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Italiji, Engleskoj, Švajcarskoj, Poljskoj. Dobri prijatelji kažu da se Ivan Čolović uvek dopadao lepim i pametnim ženama. Supruga mu je Dubravka, istoričarka. Ima ćerke Juliju i Anu, sina Nikolu i unuku Emu. Ivan Čolović, bez imalo preterivanja, spada u one retke beogradske intelektualce koji se uporno zalaže za ideale otvorenog, tolerantnog i humanog društva, protiv netrpeljivosti, mračnjaštva i nasilja. Nije mu lako, naprotiv, ali nama bi bilo, sigurna sam, mnogo teže bez njega.

• 9. decembar/prosinac, 2006.

  Nema političke volje za reformu vojske i policije

  Profesora Bogoljuba Milosavljevića smatraju za jednog od najboljih stručnjaka u Srbiji za pitanje reformi u službi bezbednosti. On je autor više knjiga u kojima se taj problem analizira. Dragocena su njegova znanja o tome kako su Baltičke zemlje ili Češka reformisale svoje tajne službe. Bio je i jedan od autora predloga zakona koji uređuju kontrolu tajnih službi. "Tajnih službi je u Srbiji pet. Moćne su i ne retko rade same za sebe, kao da su konkurencija jedna drugoj", kaže Milosavljević. Tajni dosijei još nisu otvoreni, a bez toga nema, ni lustracije, niti suočavanja sa nedavnom prošlošću. Političke stranke su pod kontrolom tajnih službi, smatra Milosavljević, i dodaje da je Jovica Stanišić, nekadašnji šef DB-a, formirao neke stranke devedesetih prošlog veka. Milosavljević predaje na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Predavao je na Institutu za političke studije na Policijskoj akademiji. Radio je u Saveznom ministarstvu za ljudska prava i prava manjina, kao i u Saveznom ministarstvu pravde, davnih devedesetih prošlog veka. Pored pitanja iz korpusa ljudskih prava, veoma ga interesuje i radi na organizaciji lokalne uprave. Aktivno učestvuje u radu nekolicine nevladinih organizacija, pre svega u Centru za antiratne akcije, u Leksu, kao i u Centru za civilno vojne odnose. Interesantan detalj u njegovoj biografiji je da je u znak protesta protiv roditelja odlučio da ide u Srednju vojnu školu u Sarajevu. Završio je tri godine, napustio vojnu školu i završio gimnaziju u Sarajevu. Inače je Beograđanin, Kosmajac, rođen u Sopotu. Kaže da je imao sretno detinjstvo. Oženjen je. Supruga mu je Mirjana. Ćerka Ivana student je treće godine Prava. Sin Boris je iz prvog braka. Ceni današnju mladost. Viđa ih i prati na fakultetu. Kaže da znaju šta hoće, da su određeni i da vole sve da planiraju – posao, dete, stan. Milosavljeviću izgledaju drugačije od njegove studentske generacije, za koju kaže da je bila naivnija, idealističkija. Bogoljuba Milosavljevića posebno nervira preterana samouverenost kod naroda kome pripada jer iza te prepotencije, kaže, najčešće stoji neznanje, glupost i rigidnost stavova. Želi da vidi reformisanu Vojsku i policiju u Srbiji, posebno tajne službe, mada je svestan da još uvek ne postoji politička volja da se to i dogodi.

• 3. decembar/prosinac, 2006.

  Srbiju od NATO-a deli samo Mladić

  Goran Svilanović, šef prvog stola Pakta za stabilnost za jugoistočnu Evropu, bio je na sastanku u Rigi kada je doneta odluka o pozivu Srbije da pristupi Partnerstvu za mir bez formalnog uslovljavanja. Bio je jedini predstavnik naše zemlje. Niko od političara nije bio pozvan. Svilanović kaže da je bio presrećan i da je naš prijem doživeo pomalo i lično jer tačno pre četiri godine, 2002. godine, napisao je, kao ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, zvanično pismo Alijansi NATO sa zahtevom da budemo primljeni. Možda mu je izgledalo kao da je posle četiri godine dobio odgovor na svoje pismo. Goran Svilanović zaista ima uzbudljivu političku karijeru. Politikom počinje da se bavi devedesetih prošlog veka, prvo kao aktivista prve nevladine organizacije za ljudska prava, potom u Centru za antiratnu akciju. Zatim postaje portparol Građanskog saveza, a 1. aprila 1999. godine imenovan je za predsednika Građanskog saveza. Stranka je od osnivanja bila antiratni i antinacionalistički orjentisana, zalagala se za korenite reforme i uspostavljanje građanskog društva. Zbog svojih stavova u vreme nacionalne euforije, lideri i članovi bili su veoma grubo napadani i pogrdno etiketirani u javnosti. Svilanović je bio mobilisan za vreme srpskog rata protiv NATO snaga. Odazvao se pozivu, ali je odmah po okončanja rata za Kosovo, u junu 1999. godine, u uniformi rezervnog oficira na konferenciji za štampu zatražio da Skupština Jugoslavije raspravlja o odgovornosti Slobodana Miloševića za tragičan rat. Opozicioni politički život Svilanovića trajao je sve do demokratskih promena. Prvo postaje savezni poslanik, a potom i savezni ministar spoljnih poslova. Uspešno nas je pomirio, uspostavio diplomatske odnose sa zemljama NATO alijanse, započeo mukotrpno pomirenje sa novonastalim državama iz bivše Jugoslavije. Ostaće upamćen i po prvom izvinjenju izgovorenom u Sarajevu. Svilanović je 1998. godine prekinuo univerzitetsku karijeru. Izbačen je sa grupom profesora sa beogradskog Pravnog fakulteta. Doktorsku tezu napisao je pre osam godina. Politika ga je odvela drugim putevima. Ipak, možda će i da doktorira. Oženjen je. Supruga Dušica stručnjak je za marketing. Imaju kćerku Danicu i sina Tihomira. Kćerka Danica zaslužna je što Goran veoma dobro poznaje MTV muziku. Lično obožava klavirske koncerte. Redovno sa Dušicom odlazi na Kolarac. Kao šef prvog stola Pakta za stabilnost za jugoistočnu Evropu mnogo putuje. Čita knjige u avionima i hotelima. Samo do kraja ovog meseca biće u Zagrebu, Solunu, Berlinu, Briselu. Zagovara novi paket za Srbiju. U julu ove godine objavio je tekst o tome. Sa njegovog spiska još samo obnavljanje pregovora sa Evropskom unijom treba da se ostvari. Poželimo mu da u formalno neformalnim razgovorima doprinese obnavljaju pregovora.

• 26. novembar/studeni, 2006.

  Politika je nešto sasvim drugačije

  Vesnu Pusić hrvatska javnost poznaje veoma dobro. Ona je angažovana političarka, sociolog, profesor na zagrebačkom Univerzitetu, borac za ljudska prava, kao i ženska, intelektualna individua. Naravno, poznata je i u javnosti u novonastalim državama sa prostora bivše Jugoslavije jer veoma rado učestvuje na raznim skupovima kojima je cilj smirivanje, normalna komunikacija, iskreno, ljudsko suočavanje sa nedavnom tragičnom prošlošću, priznanje odgovornosti i krivice. Vesna Pusić jasno kaže: "Svaki pokušaj da se zločin pravda višim ciljevima, poput nacije ili nečim slično, čini taj zločin još sramnijim". U hrvatskoj javnosti je zbog ovakvih stavova Vesna Pusić bila prva na listi po opasnim etiketama, od onih rutinskih: izdajica, srpkinja, zvečarka, do američko-jevrejska zastupnica u Hrvatskom saboru ili antinacionalna Sorošova heroina ili teoretičarka jugo-komunizma. I Katolička crkva njene stavove o pravu na homoseksualne brakove osuđivala je žestoko. Govorili su da je nedopustivo da spolnu orjentaciju izdiže na istu ravan sa verskom pripadnošću. Vesna Pusić ima sjajnu naučnu biografiju. Preko 50 naučnih i stručnih članaka i radova u domaćim i inostranim časopisima i publikacijama. Knjige: "Demokracije i diktature", "Vladaoci i upravljači", "Industrijska demokracija i civilno društvo", "Industrijska demokracija u Evropi", "Evropski industrijski odnosi". Dve poslednje knjige izašle su prvo na engleskom jeziku. Osnivač je i ugledne biblioteke Erazmus i kultnog časopisa za kulturu Erazmus. Osnivač je Hrvatske narodne stranke 1990. godine i njena predsednica od 2000. godine. U nekoliko navrata zastupnica je u Hrvatskom saboru, a od 2003. godine i potpredsednica Sabora. Bliski prijatelji iz detinjstva kažu da je Vesna uvek bila odličan đak, ali da je često imala problema sa nastavnicima i direktorom škole kada je u pitanju disciplina i vladanje. Jednom prilikom rekla je da je zamrzila carinike i granice, još kao šestogodišnja devojčica kada je prvi put putovala sa bakom u Austriju. Taj anti-stav ima i danas. Udata je i ima kćerku. Obožava životinje i svog kućnog ljubimca. Nekako tačno pre godinu dana dala je intervju beogradskom listu Blic. Između ostalog rekla je da zna da hrvatska javnost posle 15 godina prihvata dobrosusedske odnose sa Srbijom i da je reč o vitalnom hrvatskom interesu. Bilo bi nepravedno a da se ne kaže da je Vesna Pusić lepa, beskrajno šarmantna žena.

• 13. novembar/studeni, 2006.

  Novi pokušaji kontrole medija

  U predizbornoj Srbiji, uz političku kampanju, počela je i borba za medije, posebno elektronske. Većina glasila svoje je više ili manje skrivene simpatije još ranije poklonila ili premijeru Vojislavu Koštunici, odnosno njegovoj Demokratskoj stranci Srbije, ili predsjedniku države Borisu Tadiću, odnosno njegovoj Demokratskoj stranci. „Studio B“, čiji je osnivač grad Beograd u kojem vlada koalicija Tadićeve i Koštuničine stranke, a gradonačelnik je Tadićev demokrat, već duže vrijeme je na udaru DŠ-a. O sukobu oko „Studija B“ i reakcijama beogradske javnosti.

• 10. novembar/studeni, 2006.

  Nema, niti može da bude promene

  Beograd je prepun iznenađenja, kada je izdavaštvo u pitanju. U istoj knjižari naći ćete knjige Đinđićevog ubice ili haškog begunca, o čemu smo govorili u ovom programu, ali ako se potrudite možete naći i najnovije izdanje jedne filozofske knjige za koju kažu da je najznačajnije delo napisano na srpskom jeziku u 20. veku. Sedmo izdanje „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića, knjige napisane davne 1969. godine, godine koja je postala neka vrsta biblije otpora Miloševiću u devedesetim godinama.

• 5. novembar/studeni, 2006.

  Srbija je vrlo sekularna država

  Vjekoslav Perica, istoričar, sociolog religije, autor je knjige Balkanski idoli - Religija i nacionalizam u jugoslavenskim državama. Promocija ove, po mnogo čemu, izuzetne knjige održana je u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Na samom početku profesor Ivan Čolović, koji je priređivač Edicije XX vek, rekao je da je Perica čovek istinskog dijaloga, što se u raspravi pokazalo tačnim. Vjekoslav Perica veoma argumentovano, slikovito i živo objašnjavao je pažljivim slušaocima kako se dogodilo da u bivšoj Jugoslaviji, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, glavne religije - pravoslavlje, katolicizam i islamska zajednica - postanu branitelji nacionalnih identiteta. Dokazivao je kako su uoči raspada Jugoslavije prvo nastupili popovi, pa onda topovi, zatim kako danas crkve žele da budu koautori i arhitekte državnih pitanja. U biografiju Vjekoslava Perice ušle su sve reči koje su pratile određene ljude prilikom raspada Jugoslavije. Bio je proglašen za izdajnika, saradnikom policije i UDBA-e. U rodnome Splitu, kada je došla demokratska Tuđmanova vlast, ostao je bez posla. Postao je sumnjivo i proganjano lice, a potom je usledila emigracija. Sam kaže da to jutro, kada je zagrebački list ST objavio njegovo ime na 55. mestu, sa obrazoloženjem da je bio zadužen za progon crkve od komunista i udbaša, nikada neće zaboraviti. U to vreme Perica je radio kao sekretar Komisije za religijska pitanja u Opštini Split. Redovno je pisao kolumne Vjera i politika u splitskom nedeljniku Nedjeljna Dalmacija, od 1988. do 1991. godine. Vjekoslav Perica, zajedno sa ženom i sinom, koji je imao tri godine, iseljava se za Ameriku. Putovali su preko Bosne kolima do Beograda, pa onda za Čikago. Reći će: "Mislim da smo u Americi uspjeli. Dobili smo državljanstva, doktorirali i ja i moja supruga, naučili više jezika. Moj sin Karl diplomira na Jelu, dobili kćerku. Spasili smo se strahote rata". Perica predaje na raznim univerzitetima od Minesote do Jute. Predavao je na mormonskom Univerzitetu Brigar Jang, na kome je dobio posao kada je rekao da mu je košarkaška legenda, Krešimir Ćosić, bio trener. Perica je igrao košarku. Bio je u postavi juniorske reprezentacije u Hrvatskoj. Igrao je i za jugoslovensku reprezentaciju. Na žalost, košarku igra samo kada dođe u Split jer u Americi to nije moguće. Veoma mu smeta što u sredinama u kojima živi vlada mišljenje da on, koji je došao iz istočne Evrope, nema šta da traži u basketu. "Postoji izražena odbojnost", kaže Perica. Obožava putovanja, prirodu, more. To su njegovi identiteti. Tragični raspad Jugoslavije, kako Perica kaže, stvorio je novi tip emigracije, intelektualnu elitu. Samo u Americi, od Pristona do Jela i Harvarda, predaju naši ljudi. Za nas, koji živimo ovde, nije dovoljno reći tragično, tužno, strašno bizarno, ali, na žalost, očigledno zasluženo.

• 15. oktobar/listopad, 2006.

  Svira se javni servis bluz

  Snježana Milivojević, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, veoma argumentovano, principijelno i uporno ukazuje na pogubne greške u radu Saveta za radiodifuziju, koje imaju direktne posledice na stanje srpske medijske scene. I sama je bila član Saveta za radiodifuziju, ali je zbog brojnih nepravilnosti, vidnih političkih i stranačkih nagodbi i pritisaka na rad Saveta podnela ostavku. Treba joj verovati jer studente uči i predaje na predmetu javno mnijenje. Studirala je na fakultetu Političkih nauka. Magistrirala je na Institutu društvenih nauka u Hagu, pre nego što je Hag dobio drugo značenje u Srbiji. Doktorat je odbranila na Filozofskom fakultetu u Crnoj Gori i pri tom bila prva žena koja je doktorirala na tom Univerzitetu. Povod za Crnu Goru nije bio ni najmanje ružičast. Snježani Milivojević bila je zabranjena doktorska teza na Beogradskom univerzitetu, iako je bila prihvaćena i pozitivno ocenjena od stručne komisije i data na uvid javnosti. Tema disertacije bila je Medijska manipulacija političkom javnošću. Snježana Milivojević je bez imalo sumnje jedinstvena, i po snažnoj opredelenosti da se bavi temama koje u srpskoj sredini nisu ni svakodnevne, ni prihvaćene. Suvereno piše i govori o rodnoj ravnopravnosti, o pravima marginalizovanih grupa, o neophodnosti suočavanja sa bliskom prošlošću, koja je, po mnogo čemu, u Srbiji bila tragično sporna, sramotna. Snježana je brižna majka. Kćerka Mila svira harfu i ima 11 godina. Snježana mašta da napiše knjigu o hrani drugih zemalja i kontinenata jer kaže da se tako najsnažnije osete mirisi drugih tradicija i podneblja. Nadam se da neće zameriti ako kažem da bi bilo dobro da napiše knjigu u kojoj bi objasnila zašto je pored znanja neophodno posedovati hrabrost, nepotkupljivost, entuzijazam i moralnost.

• 11. oktobar/listopad, 2006.

  Počela kampanja za referendum o Ustavu

  U Srbiji je počela vrlo ambiciozna kampanja za referendum na kojem građani odlučuju o novom Ustavu. Ono na čemu je insistirano prilikom usvajanja teksta novog Ustava je stav u preambuli da je Kosovo dio teritorije Srbije. Javnost je zapljusnuta porukama da sadašnja vlast na taj način može sačuvati Srbiju u sadašnjim granicama i sprečiti odluku međunarodne zajednice o nezavisnom Kosovu. A reč je zapravo, kako tumače poznavaoci prilika, o veštom političkom manevru da vlast postigne visok stepen homogenizacije koji će kasnije u izborima omogućiti pobedu sadašnjih partnera u vlasti. To je jedan od razloga zašto je najavljena žestoka kampanja u kojoj, na iznenađenje mnogih, učestvuju i ličnosti od kojih se to, po prirodi posla koji obavljaju, najmanje očekivalo.

• 8. oktobar/listopad, 2006.

  Okruženi dvostrukim bedemom...

  Ove godine dobitnica nagrade Osvajanje slobode bila je Hedvig Morvai-Horvat. Prilikom dodele Hedvig je rekla: "Ova nagrada nije se nalazila u mojim planovima za ovu godinu. Zapravo, nikada nisam pomišljala da će mi neko, negde, nekada dati neku nagradu. I to je tako čudan osećaj – nespreman dočekati nešto lepo". Hedvig inače radi 300 na sat. Toliko i putuje - Balkan, Evropa. Novonastale zemlje iz Jugoslavije nalaze se gotovo ravnopravno kao važni putujući predmeti u njenom koferu. Hedvig Morvai-Horvat direktorka je Građanskog pakta za jugoistočnu Evropu. Pre deset godina je počela da radi u nevladinom sektoru. Prvi društveni angažman tog tipa bio je prilikom osnivanja Saveza mađarskih učenika Vojvodine. Sledila je potom saradnja sa Studentskom unijom, vođenje novosadske Kancelarije karpatske informacije i servisne mreže, pa rad u novosadskom timu Partnerstva za demokratske promene, pa Exit tim i još mnogo toga. Hedvig je u avgustu proslavila trideseti rođendan. Pravo je počela da studira na novosadskom Pravnom fakultetu. Sada je na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Najviše je interesuje međunarodno pravo, međunarodni odnosi i pravo Evropske unije. Tim pitanjima se i svakodnevno bavi, pokušavajući mlade iz Vojvodine i Srbije povezati čvrstim nitima za Evropu. Hedvigin moto u poslu mogao bi se prevesti u jednu rečenicu koja bi glasila – Kada to rečem, počnem da maštam i govorim, i to se, pre ili posle, mora ostvariti. Uverena sam, i nadam se da Hedvig Morvai-Horvat neće smatrati indiskretnim, ako kažem da je veoma lepa žena, visoka, tanka i da se na njenom licu zaista vidi da veruje u dobre ljude i da joj prepoznavanje dobrih i poštenih ljudi daje snagu i nadu. Sličnom rečenicom je iskazala svoje poimanje nagrade Osvajanje slobode. Za Hedvig bi se moglo reći da je veoma ambiciozna, perfekcionista, kreativna, radoholik, ali pre svega da zna šta znače reči entuzijazam i moralnost. Hedvig govori četiri jezika, uči još dva - holandski i francuski, i kaže vragolasto: "Znanje više jezika čini život mnogo šarenijim". Udata je, mada joj i suprug mnogo putuje. Kaže da neretko komuniciraju preko poruka koje uredno ostavljaju na kalendaru koji im visi na frižideru. Obožava sve vrste muzike, od klasike do najluđe moderne. Bez muzike ne može da radi. Voli knjige i filmove. Filmove gleda samo kod kuće jer u bioskop ne stiže. Hedvig ume da se šali na sopstveni račun. Kaže da njen brat tvrdi da ona voli filmove u kojima se ništa ne dešava. Možda je zaista tako jer Hedvig mora negde i da se opusti, obzirom da hoće da menja svest u Srbiji, ne bi li ona bila drugačija. Hedvig Morvai-Horvat ne želi da živi u Srbiji u kojoj se korov zaliva. Rečenica, misao Zorana Đinđića, da u svakoj zemlji ima korova, ali da se samo u Srbiji korov zaliva, u njenim mislima neprestano svetli.

• 1. oktobar/listopad, 2006.

  Suočavanje sa surovom stvarnošću Filipa Švarma

  Izazovi najširoj javnosti, koje je novinar Filip Švarm plasirao serijalom Jedinice na Televiziji B92, spadaju u onu kategoriju stvaralaštva za koju se najjednostavnije kaže - provokativno, hrabro, profesionalno, temeljno, ali pre svega, razotkrivajuće i upozoravajuće. Švarm, snimatelji, montažeri i kolege iz produkcijske kuće Vreme, u koprodukciji sa Televizijom B92, gledaocima su najdirektnije slikom pokazali perfidnost i monstruoznost zlovoljnih paravojnih formacija zločinačkog režima Slobodana Miloševića u proteklim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Filip Švarm suočio nas je sa surovom stvarnošću iz nedavne prošlosti. Filip u nedeljniku Vreme radi od 1992. godine, a poslednjih osam godina je i odgovorni urednik. Kolege iz Vremena smatraju da je Dragoljub Žarković, koji ga je i primio u Vreme, prepoznao skriveni Švarmov uređivački talent. Prosto se kunu u Filipovu dragocenu uređivačku mirnoću, staloženost i sjajne novinarske političke procene. Kažu da je s njim sjajno raditi novine. Švarm je u Beograd došao iz Zagreba, gde je kao novinar radio u nedeljniku Danas, a radio je i za inostrane medije. Sam kaže da je Miloš Vasić odgovoran za njegov dolazak u Beograd. Upoznali su se na ratištu u Tenju, u Hrvatskoj, 1991. godine. "U tom ratu, kao i kasnije, nije bilo moje strane", kaže Švarm. Preko Slovenije i Mađarske stigao je u Beograd. Švarm je rođen u Karlovcu 1966. godine. Detinjstvo je proveo u malom mestu koje se tada zvalo Titova Korenica, danas samo Korenica. Pravo je studirao u Zagrebu. Zanimljivo je da je novinarski zanat započeo kao fotoreporter. Možda otuda i ima sklonost za televizijsko novinarstvo. Prvi prilog napravio je 1993. godine. Autor je dokumentarnih filmova: Srpska verzija Sloma, Istorija JNA i Vojske Jugoslavije (I i II deo), Pogled preko nišana, Sloboda i milosrđe u Beogradu i Bagdadu. Švarm za svoj osmogodišnji uređivački posao u Vremenu kaže: "Ponosan sam na svaki broj koji sam potpisao, ali na jedan ipak posebno. Naslovna strana bila je slika naroda kako ulazi u Saveznu Skupštinu, a pisalo je Kraj - 5. oktobar 2000. godine". Filip Švarm živi na Zvezdari, sa ženom Brankom i kćerkom Sarom, mezimicom i jedinicom. Prezire nasilnost, aroganciju i bezobrazluk. Švarm u novinarskim krugovima slovi kao pouzdan, lojalan i odan prijatelj. Lično smatram da od Švarma treba učiti kako se veruje u ideju, a rani entuzijazam je kod njega prosto strasno zavodljiv.

• 24. septembar/rujan, 2006.

  Sandžak na vetrometini

  Ramiza Crnišanina krasi jasnoća i preciznost stava kada ocenjuje prilike i neprilike u Sandžaku, u Novom Pazaru. Politička situacija u ovom kraju nekako uvek izbija u prvi plan, pa mediji Crnišanina, koji je osnivač i kopredsednik Sandžačkog intelektualnog kruga, najčešće prenose kada ocenjuje politički život Bošnjaka. Na žalost, Bošnjaci su doživeli da politički sukobi i strašna netrpeljivost dveju bošnjačkih partija u Novom Pazaru prouzrokuju nedopustivo - nasilnu smrt, ubistvo. "To nije politika, to je mržnja i ludilo", smatra Ramiz Crnišanin. A šta je politika, Crnišanin veoma dobro zna jer njome se bavi gotovo od najranije mladosti, kada je bio omladinski rukovodilac u srezu i opštini Novi Pazar, a zatim predsednik opštine i sekretar Opštinskog komiteta SK Srbije u Novom Pazaru, zatim poslanik Republičke i Savezne skupštine, pa član Centralnog komiteta SK Srbije. Na kraju radnog veka bio je zamenik saveznog javnog pravobranioca u Beogradu. Potom Crnišanin otvara advokatsku kancelariju u Novom Pazaru i advokaturom se bavi od 1993. do 2002. godine. Interesantno je da je Crnišanin sve vreme voleo novinarski zanat. Pisao je za mnoge časopise, a bio je i odgovorni urednik lokalnog lista Bratstvo. Crnišanin voli da daje intervjue. Odgovara direktno i jednostavno. Veoma je kritičan prema Ugljeninovom SDA-u. Kaže da mu zamera populizam, samovlašće i nacionalističku frazologiju. Ramiz Crnišanin objavio je pet knjiga: Tijesna čaršija, Priče iz tijesne čaršije, Rasprave, Ličnosti i događaji i Sandžak između Srbije i Crne Gore. Istorija Sandžaka mu je gotovo opsesija, kako ona pre Drugog svetskog rata, tako i ova bliskija. Zanimljive su njegove analize zašto je došlo do masovnog iseljavanja Sandžaklija pod vladavinom Nikole Pašića u Tursku. Takođe veoma dobro analizira pogubnost Miloševićevog režima. Nadam se da mi neće zameriti ako kažem da je očigledno da ceni i voli ženski rod jer zaključak je slobodan, izveden iz njegove rečenice: "Imam dva sina, dve unuke i dva unuka. Unuke su na prvom mestu". Ima 81 godinu. Jednom prilikom rekao je da je njegov najveći uspeh što je živ i normalan, što mu je shodno godinama fizičko i mentalno stanje u redu, što ima dobru porodicu i što nije izgubio prijatelje, niti veru u ljude. Misli da nije povredio nikoga, barem ne namerno. Najlogičnije je da ovom svestranom intelektualcu poželimo zasluženu mirnoću i spokoj u dolazećim, poznim, godinama življenja.

• 17. septembar/rujan, 2006.

  Otvaranje kapija Srbije svetu...

  Ivan Kucina, arhitekta, docent, član Upravnog odbora Društva arhitekata Beograda i Saveta Oktobarskog salona, nažalost mnogo je poznatiji u inostranstvu nego u rodnom Beogradu. Naime, ako kliknete Google, pretraživača na kompjuteru, dobićete nekolicinu stranica o akcijama i projektima u kojima je učestvovao Kucina kako u inostranstvu tako i u sopstvenoj domovini. Slična je situacija i sa domaćim pretraživačem Krstaricom. Kucina je član i Stals grupi iz Roterdama i Skul ov mising stadis iz Njujorka. Veoma je duhovita skraćenica posljednje odrednice iz Njujorka, jer Kucina i kolege koje rade sa njim jednostvano kažu SMS. SMS u javnoj mobilnoj komunikaciji podrazumeva brzu poruku. U arhitekturi je teško imati brze poruke, ali nije teško imati brze ideje koje komuniciraju sa sličnim idejama koje se rađaju na drugim mestima, nebitno npr. da li je u pitanju npr. Brazil ili Holandija ili Srbija. Zajedno sa Kucinom rade Ana Đokić, Srđan Milanović Vajs, a članovi beogradske grupe su između ostalih su npr. Marijetica Potrč, Azra Akšamija, Katrin Kar, kao i drugi stranci. Istine radi, na njihovom poslednjem projektu koji govori o produkciji novih umetničkih radova u beogradskim predgrađima i traje već pet godina učestvovalo je preko 300 ljudi. Zajedno sa drugima iz sveta, Kucina je promivisao u julu i avgustu ove godine projekat bliskosti i specifičnosti južnoslavenskog prostora - Zagreb, Beograd, Ljubljana, Podgorica, Priština, Sarajevo, Skoplje, Tirana. U Beogradu Kucina je predstavio vožnju tramvajem 7, kao i davno zaboravljeno tursko kupatilo. Ivan Kucina jedan je od autora platforme Evropa lost end faund, koji je podeljen na tri velike tematske celine: balkanizacija koja će se realizovati ove i sledeće godine, zatim evropeizacija narednih, pa na kraju i mapiranje budućnosti u 2008. i 2009. godini. Dobro je znati da Kucina i njegova grupa gotovo uvek svoje ideje ostvaruju ne tražeći pomoć države, iako je ovaj strasni umetnik dobitnik brojnih prestižnih nagrada kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ivan Kucina smatra da Beograd ima mnogo više potencijala, da ga u svetu poštuju kao grad tradicije, modernosti i otvorenosti i da se treba suprotstaviti prisutnim mišljenjima na zapadu da je npr. Beograd danas grad poročne zabave. Ivan Kucina spada u one beogradske intelektualce koji svakako nemaju ni najmanje problema da otvaraju kapije Srbije svetu, kao što također nema problem sa puštanjem dobrih ideja iz sveta kroz te iste kapije - vrata.

• 9. septembar/rujan, 2006.

  Novinari mogu drugačije

  Bujar Tresi, politički analitičar jedne od prvih privatnih televizija u Prištini, Televizije 21, boravio je ovih dana u Beogradu i Novom Sadu. Zajedno sa 15 kolega, gotovo iz svih novinskih redakcija sa Kosova, bio je gost nevladine organizacije Inicijativa mladih, koja već dve godine organizuje uzajamne posete novinara iz Prištine i Beograda. Naslov projekta je "Novinari to mogu". Bujar Tresi, kao i njegove kolege, ne sumnja da je komunikacija moguća, ali ne krije sopstveno razočarenje kada analizira kako većina srpskih medija piše o stanju na Kosovu. Tresi kaže da su i dalje za sve krivi Albanci, kao da srpska odgovornost i krivica ne postoji. Bujar Tresi i kolege sreli su se sa političarima koji su u srpskoj javnosti prepoznati kao pregovarači sa Kosovom. Razgovarali su sa Sandom Rašković-Ivić, Vukom Draškovićem, Dušanom Batakovićem, Nebojšom Čovićem, specijalnim tužiocem Vukčevićem, kao i sa predstavnicima nevladinog sektora. Bujar Tresi nije imao problema sa komunikacijom. Dobro govori srpski, za razliku od svojih mlađih kolega. Optimista bi rekao da je baš dobro što je stariji i što je počeo da radi 1984. godine na Televiziji Priština, u vreme kada je postojala zajednička država Jugoslavija. Bujar Tresi, 1989. godine, zbog poznatih događaja u Srbiji, Miloševićeve nacionalističke euforije sa Kosovom, biva izbačen sa TV Priština i ostaje bez posla. Potom je radio kao dopisnik iz Makedonije. Osnovao je 1993. godine radio stanicu u rodnom Tetovu, koja i danas radi. Tresi veoma voli muziku. Pevao je profesionalno u prištinskom horu. Ipak, iako politički analitičar, Bujar najrađe govori, ali i piše, o kulturi. Takođe piše scenarije za televizijske filmove, drame, kratke priče. Ove godine izašla mu je knjiga "Jedno veče u gradu", kratke priče o Prištini subotom uveče. Bujar Tresi možda će u nekim budućim pričama pisati i o ovom boravku u Beogradu i možda nije iracionalno očekivati da će se prisetiti da pravo na različitost donosi i ne male prednosti življenja. Svakako, za priču koja treba da traje više od ljudskih života, i da se izdigne iznad političkog, nije dovoljno zapisati da se u Beogradu može govoriti albanski, a da to nikome ne smeta, ili u Prištini srpski.

Učitajte više sadržaja...